СРПСКИ ЛЕКАР ОСТАО БЕЗ НОБЕЛА

Какав је однос наше државе и њених институција према врхунском знању и генијалним идејама које померају границе прогреса, може се видети из мноштва примера, али један, недавно забележен у медијима, намеће се као опште место. Израста као симбол времена у коме живимо и илуструје не само изразиту надареност наших људи, већ и изразито одсуство слуха и добре воље државе да ту надареност поштује, подржи и развија.
Политичке идеје о стварању хиљаду лидера, медијска тапшања по рамену наших младих математичара и других генија који, по светским такмичењима побраше све награде и признања, служе мање - више само за медијско представљање наше политичке елите, која настоји да се домаћој јавности представи као брижан и добронамереран домаћин у старој српској породичној задрузи. Тај домаћин би, с времена на време, окупио сву чељад и изабрао најбистрије дете из мноштва мусавих унучића, посадио га крај себе у чело софре и строгим, свечаним гласом, саопштио остатку бројне породице: „Слушај вамо: од данас да знате, Милоје (или како се већ дечак зове) је најбистрији. Уме да рачуна. Њега ћемо да шиљемо у школу.“
Тиме се завршавала церемонија, чињеница о дечаковој будућности је безпоговрно прихватана и породица је настављала да живи по старом, како је знала и умела. Од дечаковог накнадног знања они нису имали вајде, његово школовање су доживљавали као додатни трошак и ништа више. Од знања које би стицао и поменути дечак и већина наше деце расуте по свету, корист је имао свет који је то знање умео да цени и да искористи.