Инфо

Берза

  • aero 1.458 ▼ -1,15%
  • amso 497 ▲ 24,56%
  • cnpr 1.100 ⚫ 0,00%
  • dnos 1.100 ▼ -5,98%
  • grdb 851 ⚫ 0,00%
  • imkm 300 ⚫ 0,00%
  • kmbn 1.883 ▼ -1,15%
  • mtlc 2.067 ▲ 0,58%
  • niis 700 ⚫ 0,00%
  • pdcl 5.500 ▲ 10,00%
  • pltk 10 ▼ -33,33%
  • prgs 10 ⚫ 0,00%
  • rso15129 104,43 ▲ 0,77%
  • rudo 149 ⚫ 0,00%
  • sjpt 420 ▲ 0,72%
  • tgas 11.683 ▼ -1,82%
  • tlkb 2.200 ⚫ 0,00%
  • vitl 799 ▲ 14,14%
  • zltp 2.400 ⚫ 0,00%
(15. децембар 2016.)
Некад било сад се спомињало

Нема виШе ЦицвариЋа

Шабац је некада био познат по кафанској музици, а скоро да није било човека који није чуо за музичку породицу Цицварић из шабачке Мале. Били су неизбежни на славама, прошевинама, веридбама, свадбама. Некада су свирали и дан и ноћ
Дружина Цицварића обележила је шабачко златно доба. Станислав Винавер бележи да су Цицварићи свирали и на прослави Нове 1902. године коју је организовао његов отац, доктор Аврам Винавер. На тој свечаности се певала њихова чувена песма “Род родила крушка ранка” (због које тада мали Винавер није желео да крене на спавање да би чуо део где се помиње његов отац). Поред ове њихове песме надалеко су биле познате и обожаване и “Јелено момо”, “Шапчанка”, “Пошетали шабачки трговци”, „На Шабац је Шваба ударио“, „Развило се равно поље“, „Свилен конац“ - за коју се мало зна да је заправо тековина Цицварића, као и многе друге.
Данас једна од већих улица у шабачкој Мали носи назив Цицварића. Један од најстаријих житеља те улице, који је мењао свој стан за кућу последњих Цицварића Мује и Пенца Цицварића, њихов пријатељ Салих, са сетом се сећа како се некада уз њихову музику уживало и лумповало.
- Та атмосфера и штимунг који су они правили у кафани и по весељима били су неописиви. Њихове песме су нешто што је непоновљиво, песме које су прожимале и варошанина и сељака. То је било нешто да не постоје праве речи да би се достојно описало. Имали су свој нарочити печат. Долазило се из свих крајева земље, а посебне свирке биле су код „Мемеда“ и код „Оџе“ у кафани. Они су својом музиком потпуно освајали, песме су биле врло мелодичне, био је то један посебан шабачки осећај да се оствари такав доживљај код оног који то слуша. Стварана је тако добра атмосфера да су људи остајали до ујутру, лупале су се чаше, обожавала се та мелодија коју су они преносили. Једини који чувају ту традицију и који певају песме Цицварића данас су „Стари звуци“ и „Цвака цвак“.
Данашње весеље без Цицварића, шта да вам кажем, није то то. У овим данашњим кафанама и на весељима нема музике а камоли музике као што су је Цицварићи свирали.
И као што се каже у песми Радише Марковића: „Адети се променише, сокаци се проширише, старог Шапца нема више, ал’ још памте Чивијаши, остарели бекријаши...“ тако су данашње кафане и угоститељски објекти, намењени проводима и ноћном животу Шапчана, изгубили епитет места која су стециште културних дешавања. Шабачке кафане су некада биле место боема и песника (у шабачкој кафани „Париз“ своје стихове пише Војислав Илић Млађи), места где је свирана клавирска, вокална, оперска, класична музика и где се опијало уз песме Цицварића, чијем квалитету оркестра се дивио и чувени композитор и хоровођа Јозеф Толингер. Данас се у већини случајева у шабачким кафанама и тзв. „местима за провод“ слуша популарна турбофолк музика, доводе се актуелене турбофолк звезде које „пуне“ клубове. Иста прича је када су у питању приватне прославе попут веридби, крштења, свадби, слава итд. Нема више Цицварића.
- Кафана је Шапчанима била кућа за све: за дружење, уговарање послова, читање дневне штампе, вођење политичке пропаганде, места на којима су писмени људи сељацима писали жалбе, молбе, тужбе. У кафанама се јело, пило, веселило, а неретко и тукло, туговало за губитком драгих људи или несрећним љубавима, певало и славило за разна весеља (Омер Цицварић свирао је на рођендану Јевремовог сина Милоша Обреновића 1829. године). Надалеко чувени Цицварићи, са 58 чланова и 7 генерација, употребљавали су шаегије, ћемане, тамбуру и бубњеве, чији је сваки тон погађао у срце, а сваки стих песме додиривао душу, уз понеку скривену сузу или осмех на лицу. Данас традицију чува мали број тамбурашких банди и тамбурашки оркестар „Бисерница“, КУД „Абрашевић“, од којих се могу чути звуци тамбуре и може осетити стари дух боемског Шапца. Правило је било - седи, једи, пиј и плати. Част свакоме, вересија никоме. Важило је и правило да се пријатељу на вратима кафане баци чаша под ноге, али то никако није значило кавгу, већ срдачан „кафански поздрав“, после чега је обично следило „пиће за све“, за разлику од данашњих времена, где се изгубио кафански дух и дружење - разбијена чаша могла би да изазове свађу, па чак и тучу. Чини се да се изгубио смисао некадашњих шабачких кафана, праве музике и мерака, иако се понеки угоститељски објекти, мислећи да је кафана карирани столњак, труде да одрже углед кафанског Шапца - каже једна од млађих представница чувара шабачке традиције, дугогодишња тамбурашица и мастер историчарка Весна Добривојевић.
Б. Симић

Најновији број

14. децембар 2017.

Најновији број