Vučiću šećeru

Srbija danas živi neki čudan život, sličan onom za vreme Slobe, glasno je prokomentarisao pisanje dnevne štampe Mire sa Letnjikovca.
Njegov komšija i drugar Boško, nije ga najbolje razumeo i upita ga zbog čega, a usput naruči još jednu turu.
- Sećaš se kada je onomad Sloba bio na vlasti – upita ga Mire.
- Naravno da se sećam – odgovori Boško.
- E, i tada, kao i danas, niko živ nije glasao za Slobu, a on – bum, 50 posto na izborima. Tako i danas, niko ne voli Vučića i svi glasaju protiv njega, a on ima više od polovine, tako barem kaže – pojasni mu Mire.
Boško se zamisli i seti se da zna jednog. Radi se o njegovom komšiji Radiši, koji ne samo da glasa, već je i veoma angažovan u kampanji.
- Vidiš, taj Radiša ide po Letnjikovcu i skuplja sigurne i kapilarne glasove. Divi se premijeru, ma, obožava ga – reče mu Boško.
Mire iskulira ovu priču, svestan da ima ljudi i to veliki broj onih koji glasaju za Vučića, ali poenta priče je da u svom okruženju on nema takvih. Zaintrigirala ga je, međutim, priča o komšiji aktivisti.
- On mora da je mnogo zauzet čovek ovih dana. Turistički obilasci autobusima po Srbiji su svakodnevna pojava – onako u šali reči Mire.
- Naputovao se komša, ali nešto ga stislo ovih dana i nikako da porazgovaramo – doda Boško.
Baš u tom trenutku u kafanu uđe Radiša sa hrpom nekog materijala sa kojeg se osmehuje Vučić.
- Komšo, dođi sedi sa nama da popijemo po jednu –pozva ga Boško.
Brže, bolje, jače, Radiša rado prihvati poziv, ali vidi se da nije baro. Nešto ga muči.
- Šta se to dešava – uključi ga u razgovor Mire odmah posle upoznavanja.
- Mnogo sam se razočarao. Zamislite da ON neće ovoga puta doći u Šabac. Pa, to stvarno nije u redu. Mi koji smo bili spremni da svaki sekund i milimetar svojih života NjEMU poklonimo, nećemo biti u prilici da mu priredimo veličanstveni doček i da ga vidimo, osetimo, dodirnemo. Pa, vi niste svesni koliko bi ljudi ostalo van hale Zorka kada bi došao u Šabac – otvori se kao u ispovedaonici komšija.
- Kako bre, neće u Šabac. To stvarno nije u redu – potkači ga Mire, dok Boško jedva izdrža da se ne nasmeje.
- A, mi se veselili, spremali, čak smo vežbali da vičemo: „Vučiću šećeru“, da mu pokažemo koliko ga volimo, a on – jok – samo što ne zaplače neutešni Radiša.
Mire i Boško se pogledaše, i ukapiraše da nema šale. Čovek je u ozbiljnoj krizi zbog toga što Vučićeva noga neće kročiti u naš Šabac.
- Nemoj da se sekiraš, možda bude opet neki kijamet, pa nas udostoji svog prisustva. Popij još jednu, nije život jedan lider. Ti to ionako dobro znaš. Mnogo si ih promenio – pokuša da mu olakša muku Boško, ali se ne da komšija.
-Ovog sam iskreno zavoleo – popi komšija još jednu rakiju i bez pozdrava ode da preda kapilarne glasove.