VAŽNO JE POSTIĆI RAVNOTEŽU

U plejadi uspešnih Šapčana ne možemo izostaviti profesora Branka Živanovića, doktora ekonomskih nauka. Rođen je 1966. godine, u porodici prosvetnih radnika. Kao mladić, sugrađanima je bio poznat kao sportista koji je postizao zavidne rezultate na atletskim takmičenjima. Razmišljao je da upise Dif, ali je poslušao savet oca Andrije, profesora fizičke kulture, i promenio prioritete u trećem razredu Ekonomske škole.
- Iskreno, o sportu sam razmišljao ja, ali nije moj otac. Kada sam mu saopštio da nameravam da upišem Dif, čitavu noć nije spavao, a sutradan ujutru smo imali ozbiljan razgovor. Rekao mi je da sve ukazuje da imam kapacitet za mnogo ozbiljnije studije. To je bio ozbiljan savet, koji je uticao na mene.
Ispostavilo se da je profesor Andrija itekako bio u pravu, iako možda nije slutio da će se Branko popeti na najviše mesto na akademskoj lestvici. U trećem razredu srednje škole, ozbiljno se posvetio knjizi, a sport mu je postao hobi. Već tada je “dizao sidro i spremao se za akademske studije”. Upisao je Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu.
- Imao sam sreću, jer je troje vredne profesorske dece bilo u grupi sa mnom. Bili smo jaka konkurencija jedni drugima, ali to nas je zbližavalo i dodatno motivisalo. Družili smo se, jer to je bilo vreme normalnih ljudi. Voleli su da dođu na žurku u Šabac, ili u Slepčević, “Kod Ludnice”. Svo četvoro smo postali profesori Univerziteta, a Šoškić je dogurao do guvernera.
Kada je krenuo, nije se zaustavljao. Tokom studija nagrađivan je nekoliko puta za postignute rezultate. Tri godine uzastopno je dobio nagradu Univerziteta u beogradu za najbolji prosek (10.00), a na završnoj godini studija i za najboljeg studenta generacije Ekonomskog fakulteta. Nagrađivan je mnogim stipendijama: Univerziteta u Beogradu, Sasakava fondacije (Japan), TEMPUS (EU)... Boravio je na mnogim univerzitetima u inostranstvu, od kojih najradije pamti vreme provedeno na ekonomskim i fakultetima za finansije u Kardifu i Griniču iz Velike Britanije, kao i na torinskom Pijemontu, u Italiji. Akademsko-poslovne prilike vodile su ga i do Rotšild i Juniti Trast banke u Londonu, kao i do San Paolo banke i centrale Fijata u Torinu. Kaže da mu je sa Pijemonta najdraža praksa bila u Vinariji starog Renata Ratija, gde se jako trudio da napravi razliku između “barola i barbareska” – nikad uspeo, ali bi rado opet pokušao –
Za profil njegove ličnosti važna je činjenica da je, paralelno sa akademskom karijerom (prošao je sva zvanja, od asistenta do šefa katedre), radio kao rukovodilac u nekolikim bankama. Na fakultetu je pričao da je bankar, a u banci da je profesor.
- Radio sam kao v.d, direktora u poslovnim bankama, u sektoru privrede i uglavnom sam bio odgovoran za zapadnu Srbiju. Bio sam i član kreditnih odbora za kreditne linije Evropske investicione banke, KNjF fonda i Evropske banke za obnovu i razvoj. Prvi krediti koje su te banke finansirale u Srbiji, završili su u Šapcu. Kada su me pitali zasto sve “vučem” svojim Šapčanima, odgovorio sam: “Ne vučem ja njih, nego oni mene guraju”. Kao mlad rukovodilac poznavao sam privrednike, koji su bili roditelji mojih drugova i drugarica, a kasnije je stasala moja generacija. Vodio sam velike klijente i mimo Šapca, ali ako je mogao kredit da ode u moj rodni grad, nisam imao dilemu.
I poslovno, i privatno, ostao je vezan za Šabac. Seća se korzoa, igranki u Gimnaziji, sladoleda kod Rajka, “Metaloplastike” koja je bila prvak Evrope u nekoliko navrata, Gradskog stadiona…
- Prisnije smo se tada družili, posebno mi iz Gimnazije, Ekonomske i Medicinske škole. Moje društvo je stajalo preko puta “Obuće” na korzou. Uvek se vraćam u Šabac, ostao sam vezan za njega, slučajno ili namerno, ne znam ni sam... Majka mi je živa, otac mi je preminuo. Drago mi je da se Ženski košarkaški klub setio mog pokojnog oca i posthumno mu dodelio plaketu, koju je primio moj sin Andrija. Volim da svratim u Ekonomsku školu. Ukoliko postoje talentovana deca, uvek se nađe način da im se pomogne nekom stipendijom. Poslednjih nekoliko godina, prvaci Srbije u biznis planovima su upravo učenici Ekonomske škole iz Šapca. Kad god se sretnem sa svojim profesorima i trenerima, Momom Pavlovićem i Đorđem Simićem, uvek se jako obradujemo jedni drugima. Strastveni sam navijač šabačke “Mačve”, iako nisam bio ranije. Volim da propratim svaki naš uspeh.
Spotski geni nisu utihnuli. Pasionirani je ronilac. Jednom godišnje, sa suprugom Aleksandrom i sinom Andrijom obavezno ide na skijanje, najčešće na Jahorinu. Svi plivaju, skijaju, rone. Međutim, čini se, da je mali Andrija “dedin sin” kada je sport u pitanju. Iako ima sve petice u školi i nosilac je brojnih nagrada na takmičenjima iz srpskog jezika, biologije i matematike, fudbal, za sada, ima prvo mesto u njegovom životu. Centarfor je petlića FK “Crvena zvezda”.
Branko svoje studente uči da budu znalci vina, nacionalnih kuhinja, najboljih umetnika, da dobro poznaju književnost i čitaju nobelovce. Ukazuje im da je u njihovoj branši važnije da steknu manire i široku kulturu, nego da znaju da izračunaju kamatnu stopu (to može da uradi sekretarica), ukoliko žele da postanu bankarski rukovodioci. Njegova predavanja traju satima, bez pauze. Iskusan u poslu i fundamentalno obrazovan, očigledno je nadaren za poziv profesora.
Na pitanje koji mu je životni moto, kaže da nema neko specijalno geslo, da bi čovek trebalo da živi normalno i da radi ono što najbolje zna.
- Trebalo bi biti realan, dati sve od sebe, u skladu sa svojim mogućnostima i životnim šansama. Naravno da treba razviti mozak, ali ne zapostaviti ni svoju fizičku spremu, jer to najbolje funkcioniše zajedno. Važno je postići ravnotežu. Postoje ljudi koji samo rade, ali svaka predstava da samo rad može čoveka da usreći, dovodi do grubih i opasnih razočaranja. Znači, trebalo bi uložiti napor, ako to dovodi do rezultata. Moj uspeh nimalo nije slučajan. Kada sam video da ima rezultata, konstantno sam ulagao u njega.

Dr Branko Živanović je šef katedre za ekonomiju i finansije Beogradske bankarske akademije – Fakulteta za bankarstvo, osiguranje i finansije. Gostujući je profesor u Kaledoniji, Podgorici i Sarajevu. U odboru je nacionalne naučne fondacije Zadužbina Andrejević, koja dodeljuje godišnju nagradu mladim talentima srpskog porekla. Pored brojnih studija i članaka, objavio je knjigu “Menadžment u jugoslovenskim bankama u tranzicionom periodu”.

“Pamtim anegdotu iz Ekonomske škole kada smo išli na Olimpijadu u Sarajevo. Tamo sam imao sam devojku i, da bismo se videli, smislili smo da zbratimimo dve škole. Tako je i bilo. Sjajno smo se proveli. Interesantno je da smo se zaglavili u snegu, pošto je bila mećava, i satima ostali zavejani. Tada se razvilo pravo drugarstvo, a Paležu i mene su predložili da uđemo u Savez komunista, što je tada bila velika čast. Toga se rado setim iz mladosti.”