ZLATNO DOBA RUKOMETAŠA „METALOPLASTIKE“: MILOŠ KARANOVIĆ, GOLMAN
UČINILI SMO NEMOGUĆE
Sada kada me pitate kako je stvoren taj fenomen “Metaloplastike“ vidim da je to sklop okolnosti koje su objektivno prave i koje se uklapaju u jednu skladnu sliku. Jednostavno naš uspeh je sazdan od milion sitnica koje život znače. Svako od uprave na čelu sa čika Acom Trifunovićem pa do našeg vozača Žiće Trifunovića dao je svoj maksimum u tom trenutku. Imao sam sreću da budem deo toga fenomena
Mišo, sada, posle toliko godina, zbog ovih mlađih te pitamo: Kako je to sve počelo?
- Sve je to počelo u osnovnoj školi kada su nas Đoka Petrović, Branko Damjanović-Kuper i nastavnik fizičkog iz škole “Laza Lazerević“ Živko Mijalović zainteresovali da počnemo da igramo rukomet. Prve treninge počeli smo zajedno još 1972. godine. Sećam se da su nagovorili Rašića da se iz košarke i tadašnje “Crvene Zvezde“ vrati u Šabac i počne da igra rukomet, a slično je bilo i sa Milom Isakovićem.
Prvi treneri su nam bili Raca Radivojević i Vasa Savić.
Kada se desila ta prekretnica kada ste od jednog provincijskog tima, kakvi su mnogi bili i ostali, postali svetski prvaci?
- Bilo je dosta trenera u “Metaloplastici“ i svako je dao svoj doprinos stvaranju tog čuvenog tima, ali mislim da je ključni momenat za tadašnju ekipu Metaloplastike kada je, na naš nagovor, za trenera iz Sarajeva došao Sead Hasanefendić, koji je za nas izmislio svet. Potpuno druga priča, druga škola, generacijski blizak nama, rođeni brat Husa iz Parnog valjka. Znao je sve o nama, prošao više sveta, bio u tom momentu bogatiji od nas u svakom pogledu. On je tada bio selektor omladinske reprezentacije, došli su Vuja i Pera Milošević koji su još bili deca. I promenio nam potpuno pristup i sportsku filozofiju. Stvorio nam pobednički mentalitet, izveo nas iz tog provincijskog načina razmišljanja gde zbog izgubljene utakmice patiš celu nedelju.
Učio nas je svemu iz početka i to od vezivanja pertli do izlaska na teren, kako da se postrojiš, kako da pozdraviš publiku. Govorio nam je da kada se pozdravljamo sa protivnikom da mu jače stegnemo ruku i tako pokažemo želju za pobedom.
Jednostavno bio nam je veliki učitelj i veliki znalac rukomet.
Sead nam je govorio da posle deset godina više nikom nije važno ko je bio drugi ili treći, već se samo pišu i pamte prvaci. Da li je to bilo na penale, za gol ili dva, da li ti je pomogao sudija ili ne, za 10-15 godina to više nikom nije važno.
Pera Fajfrić je imao taj pobednički mentalitet. Nikad nije priznao poraz. Pitamo mi njega: «Kada bi igrali hokej protiv kanadske reprezentacije ko bi pobedio?» Pera na to uzvrati pitanjem: «Gde igramo prvu utakmicu?»
- Sve je to počelo u osnovnoj školi kada su nas Đoka Petrović, Branko Damjanović-Kuper i nastavnik fizičkog iz škole “Laza Lazerević“ Živko Mijalović zainteresovali da počnemo da igramo rukomet. Prve treninge počeli smo zajedno još 1972. godine. Sećam se da su nagovorili Rašića da se iz košarke i tadašnje “Crvene Zvezde“ vrati u Šabac i počne da igra rukomet, a slično je bilo i sa Milom Isakovićem.
Prvi treneri su nam bili Raca Radivojević i Vasa Savić.
Kada se desila ta prekretnica kada ste od jednog provincijskog tima, kakvi su mnogi bili i ostali, postali svetski prvaci?
- Bilo je dosta trenera u “Metaloplastici“ i svako je dao svoj doprinos stvaranju tog čuvenog tima, ali mislim da je ključni momenat za tadašnju ekipu Metaloplastike kada je, na naš nagovor, za trenera iz Sarajeva došao Sead Hasanefendić, koji je za nas izmislio svet. Potpuno druga priča, druga škola, generacijski blizak nama, rođeni brat Husa iz Parnog valjka. Znao je sve o nama, prošao više sveta, bio u tom momentu bogatiji od nas u svakom pogledu. On je tada bio selektor omladinske reprezentacije, došli su Vuja i Pera Milošević koji su još bili deca. I promenio nam potpuno pristup i sportsku filozofiju. Stvorio nam pobednički mentalitet, izveo nas iz tog provincijskog načina razmišljanja gde zbog izgubljene utakmice patiš celu nedelju.
Učio nas je svemu iz početka i to od vezivanja pertli do izlaska na teren, kako da se postrojiš, kako da pozdraviš publiku. Govorio nam je da kada se pozdravljamo sa protivnikom da mu jače stegnemo ruku i tako pokažemo želju za pobedom.
Jednostavno bio nam je veliki učitelj i veliki znalac rukomet.
Sead nam je govorio da posle deset godina više nikom nije važno ko je bio drugi ili treći, već se samo pišu i pamte prvaci. Da li je to bilo na penale, za gol ili dva, da li ti je pomogao sudija ili ne, za 10-15 godina to više nikom nije važno.
Pera Fajfrić je imao taj pobednički mentalitet. Nikad nije priznao poraz. Pitamo mi njega: «Kada bi igrali hokej protiv kanadske reprezentacije ko bi pobedio?» Pera na to uzvrati pitanjem: «Gde igramo prvu utakmicu?»
Najnoviji broj
24. april 2025.
