KORZO ““ ŠTA TO BEŠE? (2)

Drug je imao najboljeg druga, cura najbolju drugaricu. Pajtosi šetaju udvoje, merkaju cure, cure šetaju takođe po dve, popridigle „konjske repove“, tada najmoderniju frizuru, čekaju nas, ždrepce. Odaberemo okom cure, stanemo iza njih, korak po korak i padne upoznavanje, razdvajanje, zabavljanje. Bili smo pošteni i naivni, da se graničilo s retardiranošću. Kakva današnja prebijanja na smrt, sačekuše, silovanja... A to, o retardiranosti? Šetaš s curom, držite se za ruke, odete u mrak i vatarite se. Onda te stariji mangupi nasankaju. Jesil konačno pitao tvoju curu hoće li da se zabavljate? Nisam. Pitaj je, šta čekaš! Pitaš curu, ustreptala srca i glasa: Hoćeš li da se zabavljamo? Cura te gleda belo: Some retardirani, a šta smo dosad radili? I ostavi te, odmah ih ščepa neko od onih „nagovarača“. A ti ““ magarac!
U to vreme beše popularan roman „Pesma“, Oskara Daviča, još jednog iz plejade na strani slavnih, u Šapcu zaboravljenih, Šapčanin s Kamička. Mladi junaci njegovog romana govorili su „šatrovački“, jezikom šabačkih kaldrmi. Mi smo ga ponovo uveli u modu, korzo smo zvali štrafta. Najčešća poštapalice - Ike?/otprilike: Zar je moguće?! Šatro!/Kobajagi! Lake cure - kamenjarke (s njima ljubav po gustišu Kamenjaka/ Kamička! Posle štrafte išli smo na igranke, subotom i nedeljom, u Gimnaziju, Ekonomsku, Dom omladine, Dom JNA. Najdraže u Poljoprivrednoj i Učiteljskoj. Poljoprivredna daleko, živa zgoda da se udvaraš curama, da ih smuvaš s nekim drugarom, i da ih odvedete u mrak. Preko puta Mali zabran. Učiteljska je imala najbolje svirke za stiskavac - tango, na betonskom platou iza škole, gde je sada Muzička i OŠ „Mileva Kosovac“, po novom, „Nikolaj Velimirović“. U Gimnaziju oni koji vole treskavac/rokenrol, kad se pojavio. Svuda isto: uz jedan zid stoje/sede - devojke, uz drugi momci. Kad otpočne svirka, momak igra s momkom, devojka s devojkom, potom usledi gurkanje, izvinjavanje, pa - razdvajanje. Onda otpratiš curu, pa se smuvate.