КОРЗО ““ ШТА ТО БЕШЕ? (2)

Друг је имао најбољег друга, цура најбољу другарицу. Пајтоси шетају удвоје, меркају цуре, цуре шетају такође по две, попридигле „коњске репове“, тада најмодернију фризуру, чекају нас, ждрепце. Одаберемо оком цуре, станемо иза њих, корак по корак и падне упознавање, раздвајање, забављање. Били смо поштени и наивни, да се граничило с ретардираношћу. Каква данашња пребијања на смрт, сачекуше, силовања... А то, о ретардираности? Шеташ с цуром, држите се за руке, одете у мрак и ватарите се. Онда те старији мангупи насанкају. Јесил коначно питао твоју цуру хоће ли да се забављате? Нисам. Питај је, шта чекаш! Питаш цуру, устрептала срца и гласа: Хоћеш ли да се забављамо? Цура те гледа бело: Соме ретардирани, а шта смо досад радили? И остави те, одмах их шчепа неко од оних „наговарача“. А ти ““ магарац!
У то време беше популаран роман „Песма“, Оскара Давича, још једног из плејаде на страни славних, у Шапцу заборављених, Шапчанин с Камичка. Млади јунаци његовог романа говорили су „шатровачки“, језиком шабачких калдрми. Ми смо га поново увели у моду, корзо смо звали штрафта. Најчешћа поштапалице - Ике?/отприлике: Зар је могуће?! Шатро!/Кобајаги! Лаке цуре - камењарке (с њима љубав по густишу Камењака/ Камичка! После штрафте ишли смо на игранке, суботом и недељом, у Гимназију, Економску, Дом омладине, Дом ЈНА. Најдраже у Пољопривредној и Учитељској. Пољопривредна далеко, жива згода да се удвараш цурама, да их смуваш с неким другаром, и да их одведете у мрак. Преко пута Мали забран. Учитељска је имала најбоље свирке за стискавац - танго, на бетонском платоу иза школе, где је сада Музичка и ОШ „Милева Косовац“, по новом, „Николај Велимировић“. У Гимназију они који воле трескавац/рокенрол, кад се појавио. Свуда исто: уз један зид стоје/седе - девојке, уз други момци. Кад отпочне свирка, момак игра с момком, девојка с девојком, потом уследи гуркање, извињавање, па - раздвајање. Онда отпратиш цуру, па се смувате.