ŠLB MODA (2)

Šezdesetih, bilo je u Šapcu i obrijanih, budistički, i u odeći s mnogo perli, indijansko/indijski/ciganski modni krik. Nosili smo i pantalone zvonarice, od materijala zvanog „đavolova koža“. Išli smo grupno, prozvaše nas sektašima, a nismo znali šta je sekta. Roditelji i škola nas i dalje nisu „mirisali“, azil nam davali Dom omladine i, da ne poverujete - Dom JNA. Gle! Moj druga Bane Moskovljević ode kod rođaka u Nemačku i donese mi original farmerke, leviske. Bejah tad urednik za rnr poeziju u „Džuboksu“. Odem tamo, u redakciju, u Beograd, i svi se dive mojim farmerkama. Nuto jada!
Posle filma „Tomi“, Ken Rasela, rok opere na muziku benda The Njho/Hu, počesmo da nosimo cipele pendžetirane debelim „đonom“ od plute, ukucane klinovima. Patili smo od kompleksa niskog ili srednjeg rasta, sad smo bili metar devedeset! Da se ne vide štikle, zvonarice su padale do zemlje. U Šapcu Horske svečanosti. Glavni Vojislav Ilić, kompozitor klasične muzike. Rođeni brat moje strine Danice, oboje iz Pirota. Moj otac je Ševarčanin, s mojim dedom Živojinom/kapetan, i braćom i sestrama morao je u Pirot, po službenoj, vojnoj, dužnosti pred Prvi svetski rat. Deda mi poginuo braneći pirotsku crkvu u naselju Tijabara, ime mu zlatnim slovima uklesano na ploči, tamo. Otac mi se vrati u očevinu posle Drugog svetskog rata. No, dobro. Gledaju me kroz prozor Vojislav Ilić i moja mati. Kad sam ušao u kuću, mati plače, Vojislav kaže: E, rođo! Čekamo da ti se noge prelome od tih tvojih plutanih cipela. Dade mi beretku, počeo sam da ćelavim pa da me „ulepša“. Kasnije, dade svom omiljenom učeniku, Branku Đurkoviću, svoju dirigentsku palicu. A ŠLF moda je išla dalje. Broz nam dade pasoše, bez vize. Počesmo da odlazimo u Trst, po prave patike i farmerke. Velja Nenadović, tada najlepši zulufi i brkovi u Špacu i okolini, ode po slušalice za gramofon, a bend „Čivije“ za pojačala. Šabac je prvi u eks Ju, krajem sedamdesetih, bio preplavljen i pank modom, čiroki frizure, crne kožne jakne, crne uzane pantalone, čizme martinke, zihernadle, lančići, katančići. Moje staro rnr društvo se raspade, prihvatiše me punksi... A ŠLB moda ovih godina pošandrca. Ista za oba pola. Odeća i obuća identična onoj iz saluna i javnih kuća, iz vestern filmova. Stavljaju „pirsing“ - metalne ukrase, ne kao punksi po odeći, nego na jeziku, bradavicama, pupku...! U dilemi sam da li bih i ja, i moji vršnjaci, da nismo „slonovi i slonice“, fosilni ostaci jednog prohujalog vremena, kako nas mladi nazivaju, ali ako je za utehu, nazivaće i njih tako neke buduće generacije.