ШЛБ МОДА (2)

Шездесетих, било је у Шапцу и обријаних, будистички, и у одећи с много перли, индијанско/индијски/цигански модни крик. Носили смо и панталоне звонарице, од материјала званог „ђаволова кожа“. Ишли смо групно, прозваше нас секташима, а нисмо знали шта је секта. Родитељи и школа нас и даље нису „мирисали“, азил нам давали Дом омладине и, да не поверујете - Дом ЈНА. Гле! Мој друга Бане Московљевић оде код рођака у Немачку и донесе ми оригинал фармерке, левиске. Бејах тад уредник за рнр поезију у „Џубоксу“. Одем тамо, у редакцију, у Београд, и сви се диве мојим фармеркама. Нуто јада!
После филма „Томи“, Кен Расела, рок опере на музику бенда Тхе Њхо/Ху, почесмо да носимо ципеле пенџетиране дебелим „ђоном“ од плуте, укуцане клиновима. Патили смо од комплекса ниског или средњег раста, сад смо били метар деведесет! Да се не виде штикле, звонарице су падале до земље. У Шапцу Хорске свечаности. Главни Војислав Илић, композитор класичне музике. Рођени брат моје стрине Данице, обоје из Пирота. Мој отац је Шеварчанин, с мојим дедом Живојином/капетан, и браћом и сестрама морао је у Пирот, по службеној, војној, дужности пред Први светски рат. Деда ми погинуо бранећи пиротску цркву у насељу Тијабара, име му златним словима уклесано на плочи, тамо. Отац ми се врати у очевину после Другог светског рата. Но, добро. Гледају ме кроз прозор Војислав Илић и моја мати. Кад сам ушао у кућу, мати плаче, Војислав каже: Е, рођо! Чекамо да ти се ноге преломе од тих твојих плутаних ципела. Даде ми беретку, почео сам да ћелавим па да ме „улепша“. Касније, даде свом омиљеном ученику, Бранку Ђурковићу, своју диригентску палицу. А ШЛФ мода је ишла даље. Броз нам даде пасоше, без визе. Почесмо да одлазимо у Трст, по праве патике и фармерке. Веља Ненадовић, тада најлепши зулуфи и бркови у Шпацу и околини, оде по слушалице за грамофон, а бенд „Чивије“ за појачала. Шабац је први у екс Ју, крајем седамдесетих, био преплављен и панк модом, чироки фризуре, црне кожне јакне, црне узане панталоне, чизме мартинке, зихернадле, ланчићи, катанчићи. Моје старо рнр друштво се распаде, прихватише ме пункси... А ШЛБ мода ових година пошандрца. Иста за оба пола. Одећа и обућа идентична оној из салуна и јавних кућа, из вестерн филмова. Стављају „пирсинг“ - металне украсе, не као пункси по одећи, него на језику, брадавицама, пупку...! У дилеми сам да ли бих и ја, и моји вршњаци, да нисмо „слонови и слонице“, фосилни остаци једног прохујалог времена, како нас млади називају, али ако је за утеху, називаће и њих тако неке будуће генерације.