Vodenice za dušu

Šapčanin Pavle Pantelić, penzioner zlatnih ruku i zavidnog strpljenja, pravi unikatne vodenice koje oduzimaju dah. Za neke od 16 velikih koje je napravio dobijao je pozamašne sume novca, ali kaže, nisu na prodaju već za dušu.

Foto: "Glas Podrinja"

- Počeo sam dok smo još živeli u stanu i tamo sam uradio tri vodenice. Jednu od tih sam poklonio počivšem vladiki Lavrentiju. Kada smo se preselili u kuću, imao sam više prostora za rad i mesta za moje vodenice pa su tako godina za godinom, napravljene i ostale, ukupno njih 16. Još dve sam poklonio, po jednu sinu i unuki. Radio sam u Zorki kao zavarivač i zbog beneficiranog radnog staža u 53. godini života sam već bio penzioner. Odmah sam počeo da sklapam prvu vodenicu po sećanju na one koje sam video na reci Cernici i Likodri gde sam proveo detinjstvo. Samo na Cernici od izvora na Ceru pa do ušća u Jadar, bilo je šest ili sedam vodenica, onih klasičnih potočara. Retko su pocerski seljaci mleli žito leti, imali su tada dosta posla na njivama, ali je zato sa prvim jesenjem danima počinjala takozvana „meljaja“. Padnu kiše, reke narastu, a domaćini sa džakovima žita put vodenice. Svega se još živo sećam. Nažalost, vodenice na Cernici odavno ne melju, većina je i porušena ali su te slike i dalje u mojoj glavi. Sva ta sećanja vodila su me u stvaranju ovih mojih vodenica. Kamenje je originalna povlenska slika, donosio sam primerke sa Tavorskih vrela, brušim ih, oblikujem, lakiram - objašnjava Pavle.

Foto: "Glas Podrinja"

Svaka od primeraka ima vodenični kamen, žrvanj, koš za žito i kukuruz. Tu je i vodeničar, volovska ili konjska zaprega koja vuče džakove, reka, okolni pejzaž, čobanin i stado. Tu je ognjište sa verigama i kotlom, basamci do koša. Kada se uključe, čuje se žubor vode koja pokreće točak i čeketalo dok se okreće kamen.

Svaki detalj na vodenicama koje krase njegov životni prostor napravio je sopstvenim rukama, a kompletna slika zbog pregršt detalja ne može se sagledati jednim pogledom

-Sve je ručno rađeno. Supruga mi je pomogla u šivenju opreme, nošnje za figurice. Unutra, u prostoru vodenice, složeni su kreveti za mlinara, stari šporet na drva da se skuva varena dok se završi meljaja. Mesecima se zadržim samo na jednoj, na svim detaljima ali zato godinama uživam u njima.
Dolazili su mnogi da vide moje vodenice i svi do jednog ostajali bez teksta kad sve vide uživo – navodi Pavle.

Foto: "Glas Podrinja"

Svaka od trinaest u Pavlovom dvorištu, radionici i kući, pravo je remek delo. Cela kompozicija kao da ispreda priču o jednom vremenu - šta se tada nosilo, kako se živelo.

- Dešavalo mi se da u pola noći skočim i počnem da radim. Imale su moje vodenice kupaca, al nemaju cenu. Za mene je ovo uživanje, a satisfakcija divljenje koje one izazivaju. Voleo bih jedino da mogu da ih pokažem negde, da mladi vide kako se nekada mlelo žito, a starije da podsetim na neka prošla vremena i zaboravljene vrednosti.

Foto: "Glas Podrinja"

Trebali su mi meseci svakodnevnog rada, i taman kad bih pomislio da je vodenica završena, primetim da fali još neki detalj. Sve te godine ranije dok nisam počeo da sklapam prvu, nosio sam u duši želju da napravim ono čemu sam se divio kao dečak dok sam odlazio u selo i gledao kako se melje žito

Ponosan je i na komad brestovog drveta koje umesto da truli bačeno kraj puta ka Ceru, je uspeo da restaurira kako bi ulepšao jedan kutak dvorišta. Ovaj kreativni Šapčanin ima još jedan hobi - sakupljanje suvenira i pletenih korpica složenih u prostoriji u kojoj Pavle kada nije u radionici ili u dvorištu kraj svojih vodenica, najčešće boravi.