Za vodu, za ljubav, za bratstvo

Godine 1970. ustanovljen je plivački maraton kao sećanje i počast za 5.000 Šapčana, nenaoružanih civila, koji su 1941, pod pretnjom životom morali da uglavnom trčeći pređu od Šapca do Jarka. Bio je to „Krvavi marš“. Meštani, rizikujući svoje život hranom i vodom spasili su živote logoraša. Maraton je slava žrtvama i počast humanosti i čovekoljublju. Oni su razlog zašto je naziv maratonske trke „Trka mira“. Svaki zaveslaj, svakog učesnika u 54 godine je spomen i sećanje. Maraton je tu da pobedi zaborav kada živih učesnika više nema i kada je zaborav snažan. Zato je Maraton važan, ne zbog, u poređenju sa životom, nevažnih stvari.

Ostaje pitanje koliko učesnika je znalo u čiju čast pliva (nekadašnjih, sadašnjih, budućih)? Koliko njih je, a dolazili su iz celog sveta, upoznato s događajem na koji čuvaju sećanje. Koliko ih je posetilo spomen na ulazu u Jarak? Ima li smisla memorijalni maraton bez toga? Da li je bez toga taj maraton ili neki drugi koji „okupira“ datum i distancu? Utemeljivači plivačkog maratona zaslužuju pohvale i čast za human gest i veliku ideju. Neka služi na čast onima, ukoliko ih ima, koji su, organizujući, zaboravili na 1941. i ono što ovaj memorijalni događaj jeste?

Dolaziće avgusti, biće Maratoni, ali mora se pronaći način da se čuva uspomena na one zbog kojih se pliva. Istorijski čas, privremena postavka na Starom gradu na dan trke ili nešto drugo. Svako kreativno rešenje je dobrodošlo zbog novih generacija. Važno je da svaki učesnik dobije nešto što će govoriti o stradanju Šapčana i herojskom dobročinstvu Jarčana. Svako pliva iz samodokazivanja, bodova, ali pliva i u spomen na žrtve. Ukoliko to ne zna dolazeći, neka nauči odlazeći.