I N M E M O R I A M
Doktor Marko Marković
(1934 – 2024)
Pre samo dva dana, 29. septembra, u miru i tišini svoga doma u Hilandarskoj ulici Srpskog Verdena, preselio se u onozemaljsko carstvo, u svet večnosti Doktor Marko Marković. Ostavio je iza sebe nadvremeno, višeslojno, gromadno delo, trag i poruke kojih se moramo sećeti, pamtiti. Teško se može u ovakvim trenucima i prilikama čak i ukratko nabrojati šta je sve Doktor Marko bio, da li više lekar pedijatar, profesor, vaspitač, ili pisac, pesnik soneta, mislilac, prosvetitelj, humanista, istinski podvžnik duha i patriota... Njegov životni put dug punih devet decenija je bio bogat i sadržajan te i samo podsećanje na nekoliko etapa kurkuluma jeste rizičan poduhvat. Na sreću, vođen pravilom da se samo štampanim zabeleškama možemo sačuvati od zaborava, ostavio je iza sebe dovoljno zapisa i knjiga koji nam pomažu da rekonstruišemo bitna mesta životnog putovanja Doktora Marka.
Jedan od prvih, krucijalnih zadataka svoje humane misije, u našem dehumanizovanom vremenu Doktor Marko je video u bavljenju decom. U svetu ugroženog zdravog i zrelog odrastanja, izgubljenih kompasa i svetionika pravih vrednosti, smatrao je da je njegov poseban interes pomoć roditeljima u najtežoj životnoj ulozi. Svoju pedagošku, profesionalnu vertikalu je ostvario u šabačkoj Medicinskoj školi, skoro pune četiri decenije, a potom i kao profesor Pedagoške akademije i Više škole za obrazovanje vaspitača u Šapcu. Njegov pedgoški i stručno medicinski opus obuhvata preko stotinu naučnih radova, učešće na brojnim domaćim i svetskim kongresima. Za svoj stručni i pedagoški rad i doprinos uvećanju ugleda lekarskoj profesiji, Doktor Marko je dobio niz nagrada i priznanja.
Na spisateljskom planu Doktor Marko je objavio preko dvadeset knjiga, stručnih radova, zbirki pesama. Posvećen lečenju ne samo dece već i odraslih, smatra se kompetentnim da progovori o svim raspećima savremenog čoveka, najposle raspeću i sudbini srpskog naroda. Ukazujući stalno na velike srpske bolesti, neslogu i zaborave, dobar poznavalac istorije svoga roda, srpske duše i svetosavske tradicije, nikada nije prestao da se aktivno bori za vrednosti čojstva i junaštva. I po prestanku aktivne radne službe, 2001. godine konstituiše sa nekoliko istomišljenika šabačko udruženje Društvo prijatelja Hilandara i u okviru ovog društva Milosrdnu ambulantu Sveti Luka, koje i danas deluju. Promoviše hodočasna putovanja, zdrave stilove života, povratak izvornoj tradiciji pravoslavlja sve tražeći prometejske vatre koje će podariti srpskom rodu. Utemeljen u spartanskom i stoičkom moralu, vođen samo besmrtnim idolima poput Pupina i Dositeja, i sam je postao uzor i svetionik na uzburkanom moru. Pridružio se svojim idolima, doktorima i piscima Lazi Lazareviću i Zmaj Jovi Jovanoviću i svome drugu iz gimnazijske klupe Miliću od Mačve, kojima posveti posebne knjige.
U svojim nastojanjima vođen je neiscrpnom energijom i neviđenom istrajnošću i posle penzionisanja. Na planu ekologije donkihotski je inicirao i promovisao Šabac u zdrave gradove sveta a Srbiju u neutralnu ekološku oazu, boreći se tako za blagostanje svoje države. Nije uvek nailazio na razumevanje, niti kolega, niti svetih i svetovnih vlasti. Doktor Marko nam je ostavio zaveštanje, da čuvamo svoje, da verujemo u sebe, da nigde ne hitamo, da duboko dišemo, da prijatelje tražimo u pticama i travi...
Rođen pod srećnom zvezdom u „priprati“ manastira Kaone, kao nepopravljiv optimista, na dan pogibije kralja Aleksandra (9. oktobra 1934), zanesen u radu, odnegovan u vrelu roditeljske topline, uz svu surovost života, između Scila i Haribdi, izlio je svu ljubav deci ovoga sveta, i svome rodu u celini.
Jedan od prvih, krucijalnih zadataka svoje humane misije, u našem dehumanizovanom vremenu Doktor Marko je video u bavljenju decom. U svetu ugroženog zdravog i zrelog odrastanja, izgubljenih kompasa i svetionika pravih vrednosti, smatrao je da je njegov poseban interes pomoć roditeljima u najtežoj životnoj ulozi. Svoju pedagošku, profesionalnu vertikalu je ostvario u šabačkoj Medicinskoj školi, skoro pune četiri decenije, a potom i kao profesor Pedagoške akademije i Više škole za obrazovanje vaspitača u Šapcu. Njegov pedgoški i stručno medicinski opus obuhvata preko stotinu naučnih radova, učešće na brojnim domaćim i svetskim kongresima. Za svoj stručni i pedagoški rad i doprinos uvećanju ugleda lekarskoj profesiji, Doktor Marko je dobio niz nagrada i priznanja.
Na spisateljskom planu Doktor Marko je objavio preko dvadeset knjiga, stručnih radova, zbirki pesama. Posvećen lečenju ne samo dece već i odraslih, smatra se kompetentnim da progovori o svim raspećima savremenog čoveka, najposle raspeću i sudbini srpskog naroda. Ukazujući stalno na velike srpske bolesti, neslogu i zaborave, dobar poznavalac istorije svoga roda, srpske duše i svetosavske tradicije, nikada nije prestao da se aktivno bori za vrednosti čojstva i junaštva. I po prestanku aktivne radne službe, 2001. godine konstituiše sa nekoliko istomišljenika šabačko udruženje Društvo prijatelja Hilandara i u okviru ovog društva Milosrdnu ambulantu Sveti Luka, koje i danas deluju. Promoviše hodočasna putovanja, zdrave stilove života, povratak izvornoj tradiciji pravoslavlja sve tražeći prometejske vatre koje će podariti srpskom rodu. Utemeljen u spartanskom i stoičkom moralu, vođen samo besmrtnim idolima poput Pupina i Dositeja, i sam je postao uzor i svetionik na uzburkanom moru. Pridružio se svojim idolima, doktorima i piscima Lazi Lazareviću i Zmaj Jovi Jovanoviću i svome drugu iz gimnazijske klupe Miliću od Mačve, kojima posveti posebne knjige.
U svojim nastojanjima vođen je neiscrpnom energijom i neviđenom istrajnošću i posle penzionisanja. Na planu ekologije donkihotski je inicirao i promovisao Šabac u zdrave gradove sveta a Srbiju u neutralnu ekološku oazu, boreći se tako za blagostanje svoje države. Nije uvek nailazio na razumevanje, niti kolega, niti svetih i svetovnih vlasti. Doktor Marko nam je ostavio zaveštanje, da čuvamo svoje, da verujemo u sebe, da nigde ne hitamo, da duboko dišemo, da prijatelje tražimo u pticama i travi...
Rođen pod srećnom zvezdom u „priprati“ manastira Kaone, kao nepopravljiv optimista, na dan pogibije kralja Aleksandra (9. oktobra 1934), zanesen u radu, odnegovan u vrelu roditeljske topline, uz svu surovost života, između Scila i Haribdi, izlio je svu ljubav deci ovoga sveta, i svome rodu u celini.
Veroljub Ilić
Najnoviji broj
24. april 2025.
