Uvek sam uživao da izlazim iz zone komfora

Nije ni pomišljao gde će ga njegov plan odvesti, ali je znao da želi da stigne daleko. Birao je uvek teži put, jer nije znao drugačije i uz podršku porodice, vredan rad, pravilno usmerenje i disciplinu, sve se nekako namestilo, a zapravo je samo bilo posledica dugoročnog cilja koji je ostvario. I na kome ne staje. Dr Dragan Opačić je kardiohirurg u Nemačkoj, u Centru za bolesti srca i dijabetes u Bad Oajnhauzenu (Herz- und Diabeteszentrum NRW), bolnici gde se obavlja najveći broj transplantacija u Evropi. Aktivno se bavi i naukom, predaje i drži vežbe studentima na tamošnjem Medicinskom fakultetu. Šapčanin rođenjem i u srcu, vrlo često je bio u situaciji da bira između dva puta i birao onaj koji je vodio većem izazovu.

Foto: Privatna arhiva

Istraživački rad
Medicina mu se dogodila na putu spoznaje sebe i ispostavilo se da je nekako uvek bila deo njegovog identiteta, iako isprva nije tako izgledalo. Igrao je vaterpolo, svirao kontrabas, planirao da postane inženjer.

-Hteo sam da se bavim mašinstvom, to mi je bio san, jer su se svi u porodici bavili time ili nečim što je povezano sa tim. U četvrtoj godini sam odlučio da studiram medicinu. Jedan od razloga je zato što mi je to delovalo kao najveći izazov koji mogu da realizujem. Uvek sam težio da radim nešto što je najteže, da testiram sebe, izlazim iz zone komfora i privlačilo me to što čovek ne može da radi bez ekstremne posvećenosti- priznaje dr Opačić.

Preispitivanje
Od početka učimo da radimo bajpaseve na kucajućem srcu i naravno da je postojala nervoza i strah, ali već posle nekoliko operacija i to je nestalo. Preispitivanja su stalna. Čovek koji sebe ne preispituje misli da je najbolji, najpametniji, nije samokritičan. Iz svake situacije u životu treba da izvučeš pouku. Ko ima strah od budućnosti je anksiozan, onaj ko živi u prošlosti je depresivan. Zato je bitno živeti u sadašnjosti. Ipak, biti anksiozan i melanholičan su emocije neophodne zdravom čoveku da bi živeo punim plućima.

Važnu ulogu u svemu igrala je i supruga Tatjana, takođe Šapčanka, sa kojom je išao i u iste škole- Jankovu i Gimnaziju, a koja isto tako upisuje medicinu, iako je i njena ideja prvobitno bila drugačija- da studira strane jezike. Zajedno su počeli, zajedno i diplomirali sa gotovo identičnim prosekom 2012. godine. I ona je završila doktorat i specijalizaciju, a u međuvremenu su dobili i dva sina. Već tokom studija, težeći uvek višem i onom izvan okvira, Dragan se zainteresovao za istraživački rad.

-Od prve godine sam video da čovek mora da se posveti naučno- istraživačkom radu ako hoće da postigne nešto više u medicini. Prve radove sam objavio u trećoj godini i prezentovao ih na nacionalnim i internacionalnim studentskim kongresima. Uglavnom se od početka bavim problematikom kardiovaskularnog sistema, prvo farmakologijom, pa internom medicinom, na kraju hirurgijom, što me najviše zanimalo- objašnjava.

Foto: Privatna arhiva

Nenadani odlazak
Odlazak u inostranstvo dogodio se nenadano, jer je oduvek svoju budućnost vezivao za Srbiju, naročito rodni grad. Život se dešava dok mi planiramo, pa namesti da na kraju bude i bolje od onog što smo prvobitno zamislili.

-Nikad nisam hteo da idem u inostranstvo, jer sam bio jako srećan u Srbiji, imao sve mogućnosti da se bavim svim što sam voleo- sportom, svirao sam aktivno u nekoliko društva, najviše u „Hajduk Stanku“, zatim i „Bisernici“, „Abraševiću“, kao basista nastupao za druga kulturno- umetnička društva u Beogradu, ali Beograd mi nikada nije prirastao za srce. Uvek mi je bio cilj da se vratim u Šabac i doprinesem na neki način svom gradu, ali sam shvatio da ako zaista hoću da promenim nešto, dobro bi bilo da se edukujem na univerzitetskim klinikama. Iz tog razloga, već kao student volontirao sam na vaskularnoj hirurgiji u Kliničkom centru kod profesora Davidovića i Kostića, gde sam završio i specijalističke akademske studije iz vaskularne hirurgije sa angiologijom. Nažalost, baš nakon diplomiranja uvedena je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, tako da nisam znao da li ću i kada dobiti posao- priča dr Opačić.

Šapčanin, pre svega
Ljudi koje ovde poznajemo su iz kruga bolnice. Mnogo vremena provodim sa vaterpolistima i u treningu, decu isto vodim da plivaju i da se bave sportom svakodnevno, idu i u Muzičku školu. Idemo na odmor nekoliko puta godišnje u Srbiju sa decom, pokušavamo da zadržimo vezu sa Šapcem, da ga deca vole, provode raspuste sa babama i dedama, održavamo kontakte sa prijateljima. Ove i prošle godine sam doveo grupu vaterpolista na turnir veterana u Šabac. Na prvom mestu sam Šapčanin.

U dogovoru sa profesorom Radojičićem prešao je na Univerzitetsku dečiju kliniku, gde je trebalo u sledećih nekoliko meseci da zasnuje radni odnos. U tom periodu je i na ličnom planu je doživeo krupne promene. Oženio se ubrzo po završetku fakulteta, potom i dobio prvo dete.

-Tri- četiri meseca nakon što se supruga porodila, malo iz nestrpljivosti, a malo i iz razočaranosti, jer još uvek nisam zasnovao radni odnos, iz jednog kafića u Šapcu poslao sam biografiju na konkurs za postdiplomske studije u Mastrihtu. Nakon Skype intervjua, pozvali su me da dođem lično na razgovor. U tom periodu raspisan je i konkurs za radno mesto na neodređeno na Univerzitetskoj dečjoj klinici. Vrlo često sam bio u situacijama gde jedan dan nemam nikakvu alternativu i sledećeg dana se pojave dve primamljive opcije- konkurs za stalno radno mesto za specijalizaciju i prilika da odem u inostranstvo i završim doktorat. Razgovarao sam sa porodicom. U januaru 2014. odlazim, nedugo zatim stiže i supruga i krenuli smo u tu avanturu u Mastrihtu- seća se on.

Foto: Privatna arhiva

Rizik za bolju budućnost
Cilj mu je bio da napravi prohod za dalji klinički rad, ali znajući da je hirurgija veština i da ne valja praviti pauze kad jednom započneš praksu, bio je svestan da doktorat koji se bavi bazičnom naukom mora doći pre specijalizacije iz hirurgije.

-U isto vreme sam počeo da učim nemački jezik i sledeće tri i po godine, od januara 2014. do jula 2017. sam radio doktorat u Holandiji i u sklopu tog doktorata bio stipendista Evropske unije tj. Marija Sklodovska Kiri Fondacije i posetio nekoliko vodećih univeziteta u Evropi, a deo doktorata uradio i na Univerzitetu u Oksfordu- objašnjava.

Foto: Privatna arhiva

Dok su supruga (u Ahenu) i on radili doktorate dobili su još jednog sina.

-Živeli smo između Ahena i Mastrihta, dva grada 20- 30 kilometara udaljena jedan od drugog. Putovao sam svaki dan u Mastriht na posao, odatle u Ahen na kurs nemačkog i tek onda se vraćao kući. To je trajalo nekada trajalo i više od 16 sati, bilo je baš naporno, ali nazad kao opcija nije postojalo- navodi.

Nakon tri godine počinje da šalje prijave za poslove u želji da pređe iz nauke na kliniku. Jednu je poslao u Ahen, drugu u Bad Oajnhauzen.

-U Ahenu je postojala mogućnost da posle nekoliko meseci naučno grada pređem na kliniku, a u Bad Oajnhauzenu, jednoj od najboljih kardiohirurgija u Nemačkoj su mi rekli da mogu odmah da počnem da se bavim klinikom, ali tek posle 18 meseci bi bilo odlučeno da li dobijam specijalizaciju, a konkurencija je bila oštra. U Ahenu su već bili supruga i deca. Nije bila laka odluka, ali nikad nisam bežao od teškog. Video sam da mi je hirurški i profesionalno mnogo veća šansa Bad Oajnhauzen. Imao sam veru u sebe da će nakon tih 18 meseci reći da sam ja taj koji ostaje- naglašava.

Foto: Privatna arhiva

Porodica najvažniji oslonac
Tako je i bilo. Specijalizaciju je završio, za nemačke standarde, za rekordnih šest i po godina, u martu položio specijalistički ispit, a već u avgustu dobio mesto samostalnog hirurga.

-Od hirurga u Nemačkoj se očekuje da zna i preoperativnu i postoperativnu negu. Kao kardiohirurzi smo za sve to odgovorni dok pacijent ne napusti kliniku, tako da se ovde dobija široko obrazovanje. Na odeljenju profesora Gumerta sam dobio mogućnost da se hirurški dobro razvijem i sve to vreme sam nastavio da se bavim i naukom. Svake godine sam publikovao radove i predstavljao ih na nacionalnim i internacinalnim kongresima. Takođe sam 2021. dobio Abbott medical prize za najbolji inovativni rad kod bolesti srčanih zalistaka koju dodeljuje Nemačko udruženje za torakalnu, kardijalnu i vaskularnu hirurgiju. Planiram da pokušam da dobijem profesuru sledećih godina i savladam što više operativnih tehnika. Predajem studentima na Univerzitetu u Bohumu, a od prošle godine i na novom Medicinskom fakultetu u Bilefeldu- navodi i dodaje da sam to ne bi mogao.

-Najvažnija mi je bila pomoć roditelja, supruge, njene majke. Moj otac je žrtvovao sve svoje slobodno vreme da bi došao u Nemačku i čuvao decu dok smo supruga i ja radili. Čovek ne može sam, podrška porodice je najbitnija, neko da te posavetuje i bude tu za tebe u kritičnim momentima. Mene je uvek pokretala želja da radim na sebi i razvijem se u svim aspektima. Biti iskren prema sebi i svom okruženju je jednako važno. U životu nije uvek lako i čovek mora da prihvati tu činjenicu i kakva god da je prepreka ispred njega ide dalje- zaključuje dr Opačić.