Igrači i rukovodstvo šabačkog „Radničkog“ vraćali su se iz istočne Srbije, posle prvenstvenog duela gde je rival slavio. Autobus je prolazio kroz polja gde se svetlo nije naziralo nigde osim na farovima klupskog prevoza. Poraz nije uticao na atmosferu među igračima. Uvek je bilo raspoloženih za pesmu, glasom su se izdvajali Saki i Lukija koji su imali svoje mesto u zadnjem delu prevoza. Započinjali bi pesmu, drugi bi se odmah priključivali.
Vozač nije bio te večeri raspoložen za pesmu, najpre je nekoliko puta upitao „čiču“ (Dragana Mitrovića, ondašnji predsednik) kako mogu da pevaju, a izgubili su utakmicu. Objasnio je da su fudbaleri mladi ljudi, kojima to nije prvi poraz i da vole da se vesele. Vozaču to nije bilo dovoljno, umesto odustajanja rekao je da biraju hoće li pesma prestati ili da put nastave peške.
Nije bilo načina da se umiri i kako je pesma trajala, zaustavio se kraj puta, ne želeći da nastavi.
Timski duh je preovladao, svi su napustili autobus i krenuli u koloni, jedan iza drugog, ivicom neosvetljenog puta, uz pesmu. To je bio potez koji je „matirao“ šofera. Pustio ih je da pešače pedesetak metara, a potom pokrenuo vozilo, sustigao ih i pozvao da se vrate. Kada su se smestili, poručio je da mogu pevati, „ali tiho“. Najpre je usledio spontani aplauz, a potom i pesma.
