7. novembar 2024.7. nov 2024.

Foto: "Glas Podrinja"

Kako se snalaze đaci pridošlice u Šapcu

Naši stranci u školskim klupama

Manjot, Anna i Aleksandra, Indijac i dve Ruskinje u tri različite škole, Jevremovoj (izdvojeno odeljenje u Oridu), Jankovoj i Nikolajevoj i pred istim izazovom- da nauče nepoznat jezik koji je vremenom trebalo da postane njihov

Hiljade kilometara deli ih od doma, a novi su našli na neočekivanom mestu. Seli su u neke druge školske klupe, dočekali su ih osmesi đaka i nepoznat jezik koji je vremenom trebalo da postane njihov. Manjot, Anna i Aleksandra, Indijac i dve Ruskinje u tri različite škole, Jevremovoj (izdvojeno odeljenje u Oridu), Jankovoj i Nikolajevoj i pred istim izazovom. Prve pružene ruke prijateljstva prekinule su ćutanje. Reč po reč, Google prevodilac, a potom i engleski i iz dana u dan postalo je lakše.

Stranci u šabačkim školama
Prema podacima Odeljenja za društvene delatnosti grada Šapca, u šabačkim školama ima 12 učenika iz drugih zemalja, od kojih je petoro iz Bosne i Hercegovine, troje iz Rusije, dvoje iz Ukrajine, i po jedan iz Francuske i Indije.

Bazen, prijatelji, slava
U septembru je Manjot Singh prvi put prošao kroz vrata OŠ „Jevrem Obrenović“ u Oridu kao šestak, a kao da je tu oduvek. Ima mlađu sestru koja pohađa predškolsko u Mišaru, a sledeće godine će i ona krenuti u prvi razred. Ozarenog lica ulazi u prostoriju, prilazi i pruža ruku predstavljajući se, a društvo mu pravi drug Stefan Topuzović, koji mu je među prvima pomogao da se privikne na novo okruženje.

-Sve mi je novo i zanimljivo, od hrane do običaja. Sviđa mi se ajvar, bio sam i na slavi, video sam i kako to izgleda. Posetio sam Frušku goru i Novi Sad, ali mi se najviše dopada Šabac. Prilagodio sam se i osećam kao da sam oduvek ovde. Nedostaju mi drugari, ali želim da oni mene posete- navodi Manjot.

Poreklom je iz Pendžaba, i njegova vera je sikizam. Ne šiša kosu, zamotanu u turban dug oko devet metara. Njegovo prisustvo je pomoglo i ostaloj deci da poboljšaju engleski jezik, jer su se na početku sporazumevali na engleskom, a njemu su pomogli da uči srpski.

-Često ga pitamo o njegovoj kulturi i igrama kako bismo mu olakšali prilagođavanje u Srbiji. Učimo engleski kako bismo mu pomogli, a on uči srpski. Družimo se, idemo jedni kod drugih na rođendane i lepo se slažemo. Njemu se dopadaju ljudi ovde, rekao nam je da su prijatni i dobri. Voli da igra fudbal, košarku i odbojku- priča drug Stefan.

Uspesi, sličnosti i razlike
Lepo se uklopio u sredinu, vršnjaci su ga odmah prihvatili i druže se i van učionice.
-Mislim da je dobar primer kako se jedno dete može lako socijalizovati. To je bio veliki izazov i za njega i za nas, ali smo prilagodili program kako bi on učio osnovne pojmove i reči, koje brzo usvaja i sada već može da formira rečenice. Prati gradivo, ali dobija i dodatne zadatke koji uključuju osnovne pojmove i reči- kaže pedagog Milica Jeličić.

Njegov otac je našao posao u firmi koja prima mnoge radnike iz Indije, zatim je doveo porodicu i planiraju da ostanu u Srbiji.

-Pre mesec dana Manjot se priključio grupi koja ide na gradski bazen, uvek dolazi biciklom. Pokazali smo mu put samo jednom, a posle je počeo da ide sam. Njegova prilagodljivost nas je prijatno iznenadila i nije mu bila potrebna velika podrška, jer je odmah stekao prijatelje među vršnjacima. Bio im je zanimljiv zbog drugačije kulture i turbana koji nosi- dodaje ona i kaže da je dečak svojim prisustvom obogatio školu.

Iz daleke Rusije u OŠ „Janko Veselinović“ stigla je Anna Èupilko. Njen osmeh i pozitivna energija pobedili su strah od nepoznatog i premostili jezičke barijere.

-Prvi mesec nije bilo lako, ali sam se polako navikla, devojčice iz razreda su mi pomagale. Snašla sam se, naučila sam srpski, naučila da čitam i sada bolje razumem i govorim. Jezici su nam malo slični i upravo te sličnosti i razlike mogu da zbune. Najviše volim muzičko, likovno i fizičko- napominje Anna, koja pohađa peti razred.

Priča o dolasku njene porodice u Šabac zaista je nesvakidašnja, a otkriva je majka Ekaterina Èupilko.

Put koji je vodio u Mali Pariz
-Kada smo došli u Srbiju, putovali smo po gradovima autom i tražili kuću. U Šapcu smo videli mlekaru čije proizvode smo kupovali u Rusiji i tek tada smo shvatili da je to ime grada, a ne samo proizvoda. Tako smo odlučili da kupimo kuću ovde i nismo se pokajali. Sada sam se sasvim prilagodila- navodi majka.

Anna kaže da je u Rusiji išla u drugačiju školu i tamo učila engleski i nemački.

-U početku nisam mnogo razumela, ali sada je već drugačije. Naučila sam srpski jezik i sada sam se sasvim uklopila u školu. Mogu da pratim nastavu zajedno sa svojim drugarima. Odlično smo se snašli u ovom okruženju. Sve mi se dopada, ali mi nedostaje hrana koja je ovde drugačija od one na koju sam navikla. Tamo smo u školi imali posebnu prostoriju gde smo dobijali obroke. Ipak, mamin ručak sve rešava- priznaje ona osmehujući se i poručuje da joj se u Šapcu sviđa i da želi da ostane.

Ide na jahanje tri puta nedeljno i ima najbolju drugaricu sa kojom provodi vreme.

-Volim i da šetam do reke Save. Osvojila sam treće mesto na takmičenju u školskom krosu- pokazuje nam medalju ozarenog lica, a sjaj u očima dok govori o svom uspehu otkriva da je sport njena velika ljubav.

-Želim da ostanem ovde. Tokom letnjeg raspusta ću ići u Rusiju zbog većih mogućnosti za jahanje, jer konje mnogo volim- napominje Anna.

Aleksandra ja najmlađa od svih stranaca sa kojima smo razgovarali, ali njeno zrelo držanje demantuje godine. Pohađa prvi razred u OŠ „Nikolaj Velimirović“. Budući da duže vreme boravi u Šapcu, iskusila je i predškolsko u vrtiću „Čigra“.

-Prvi put kada sam došla, samo sam slušala i ćutala, jer ništa nisam znala. Imala sam program koji mi je prevodio reči, i tako sam učila. Sada već sve znam. Engleski mi je omiljeni predmet, a volim i fizičko vaspitanje- priča, a njeno izražavanje potvrđuje da se u mladim godinama najbolje i najlakše stiču nova znanja, uključujući i ona iz jezika.

-Deca su je dobro prihvatila, vesela je, vedra, raspoložena. Nisam imala problem s njom u smislu jezičke barijere, u potpunosti se uklopila- ističe učiteljica Olgica Ivanović, dok Aleksandra samouvereno ispisuje rečenice na školskoj tabli.

Otvorenost malih sredina
Zaimljivo je da ide na časove baleta, imala je takmičenje u Pragu i uskoro ide u Milano.

-Upoznala sam puno drugova i drugarica i lepo se družimo. Sviđa mi se ovde, ali se dosta razlikuje od mesta iz kog sam došla. Omiljena hrana su mi ćevapi. Ljudi su ovde veoma otvoreni i prijateljski nastrojeni, što mi puno znači- kaže devojčica.

Otac Jaroslav Smirnov i supruga Polina Smirnova dele njeno mišljenje.

-Srbi su veoma otvoreni i druželjubivi i to je jako lepo. Organizuju proslave i rođendane na kojima je uvek veliki broj zvanica, što nije slučaj u Rusiji, jer su ljudi zatvoreniji. Ja sam iz Sankt Peterburga. Sankt Peterburg ima četiri i po miliona stanovnika. A Jekaterinburg, četvrti po veličini, odakle je Polina, je za mene mali grad. Šabac je neuporedivo manji, tako da je dolazak ovde za nas zaista bio velika promena. I to ima svojih draži. Sve nam je dostupno, blizu. Bili smo u Novom Sadu koji mi se više sviđa od Beograda, arhitektura mi je bliža. Ipak, oba grada su zanimljiva- smatra.

U Šapcu, svi su obišli tvrđavu, otkrili čari u šetnji pored Save, putovali do Cera... Dve porodice iz Rusije dovele su svoje ljubimce, mačke od kojih se ne odvajaju. Svima im nedostaju najdraži koji nisu pošli sa njima. Nostalgiju leče ljubavlju za otkrivanjem novih destinacija, putovanjima i otvorenošću za nova poznanstva, a koriste i prednosti modernih tehnologija. U međuvremenu, u Šapcu se osećaju prijatno i dobrodošlo, a dodatan podstrek da nauče srpski im je i činjenica da manji broj ljudi, kako navode, govori engleski jezik. Neki su svoj dom trajno pronašli ovde, a neki će se za nekoliko godina zaputiti ka udaljenijim destinacijama ili većim gradovima, jer putovanje je za njih način života i život sam kao takav.

D.Dimitrijević

Info

Berza

Naši stranci u školskim klupama

Društvo

Остале вести

Najnoviji broj