Sve što treba desi se

Najčešće su dve vrste profesionalno uspešnih ljudi. Oni koji od malih nogu imaju jasan definisan cilj i fokusirano idu ka ostvarenju svojih strasti i oni koji su podjednako nadareni za sve, pa sa lakoćom rešavaju izazove kojim god putem da krenu. Rođena Šapčanka, mr dr Slađana Topalović, spec. ortopedije vilica pripada ovim drugim. Vukovac u osnovnoj, svestrana i odlična u Gimnaziji, dalje profesionalno usmerenje je mogla da bira, a za stomatologiju tvrdi da je „trebala da se desi“. Ova konstatacija danas je potvrđena brojem zadovoljnih pacijenata, radom sa mladim naraštajima i energičnom i posvećenom učešću na stručnim seminarima u regionu i svetu.

Pored profesionalnog, vredan je pažnje i doktorkin lični put. Porodično nasleđe definišu generacije jakih žena. Sudbinsku ulogu odigrali su odnosi sa majkom i očevom tetkom. Obe zavređuju zasebne priče, ali u kontekstu ove dotaćićemo se samo onih detalja, posebno značajnih za Slađanu.

Filozofski pristup životu: trud, rad, poštovanje
Bila su to neka drugačija vremena. Uspeh u školi bio je Uspeh, a profesorska uloga dominantna u formiranju filozofskog pristupa životu. Stoga ne čudi da je trud, rad i poštovanje Slađana usvojila kao vrhunske vrednosti još tokom ranog školovanja. “Milevinu” (danas OŠ “Nikolaj Velimirović”) završava sa redovnim prosekom 5,00. U Gimnaziji ulazi u odeljenje sa još 32 “vukovca” i dva đaka sa po jednom četvorkom. Bio je to u jednu ruku izazov, a u drugu siguran temelj za budućnost. Po njenim rečima, gimnazijska osnova joj je omogućila da se “prošeta” kroz prvu godinu fakulteta.

-Bili smo jedna od poslednjih generacija kojoj je predavala stara garda profesora: Kojić, Josipović, Nešić, profesorka Šišić. Imali su autoriteta, ali ni malo lak posao sa mojom generacijom: da od vukovaca naprave odlične, vrlo dobre i dobre učenike. Uspeli su da nas oblikuju u dobre ljude, od kojih je većina završila studije i nastavila uspešno karijeru kako u zemlji tako i u inostranstvu- seća se Topalovićeva.

Stomatologija je trebala da se desi
Kao što smo naveli na početku, svestranost ima dosta prednosti. Mana je što utiče na brzinu i konačnost odluke kojem pravcu se detaljnije posvetiti. S obzirom da je rano ostala bez oca, Slađana se u pogledu odabira fakulteta obratila za savet majci. Ženi, za koju Topalovićeva sa ponosom kaže da je “gradila ovaj grad”.

-Mama je završila građevinsku školu, i radila u tadašnjoj “Izgradnji”. Kada je trebalo da se odlučim za fakultet, naš razgovor je trajao dva minuta. Pitala me šta ja volim da radim, na šta sam joj odgovorila: “Volim da radim sa decom, prirodne nauke i da sam samostalna”, odgovorila mi je: “Pa to je stomatologija”, i bila je stomatologija. Ona je jednostavno trebala da se desi- objašnjava Topalovićeva.

Estetika i udobnost, izazovi 21. veka
-Izazovi 21. veka su estetika i udobnost koja se zahteva u terapiji. Radimo novu vrstu terapije koja je digitalna, gde se koristi skener za dijagnostiku, a kompjuterski odradi plan terapije za pacijenta sa nevidljivim protezama za ispravljanje zuba. Invisalign obezbeđuje maksimalan konfor i estetiku i vrlo smo ponosni što imamo mogućnosti da radimo ovu tehniku- objašnjava Topalovićeva.

Od predavanja do privatne prakse
Kao vrlo dobar i odličan đak u gimnaziji, kaže da je Stomatologiju upisala sa najboljim rezultatom ostvarenim na prijemnom, a najlošijim prosekom iz srednje škole.

-Po tadašnjim kriterijumima i onaj ko je bio vrlo dobar u Šabačkoj gimnaziji bio je vrhunski đak. Nisam samo sedela i učila. Zanimali su me i društvo i sport. Igrala sam rukomet u “Medicinaru”, išla na prvenstva. Prvu godinu fakulteta sam “očistila” već u maju, što samo govori u prilog tome koliko je gimnazija bila jedno rešeto za nas.

Podrška baka Jele
Tih devedesetih imati i izdržavati studenta u Beogradu nije bilo lako. Tu na scenu stupa očeva tetka, Slađanina baka, Jela.

-Moja baka Jela je ostala sa svojim roditeljima u Majuru do svoje 50. godine. Tada se udala za svog školskog druga, koji je u mladosti otišao u inostranstvo, ali se ceo život sa njom dopisivao. Brzo nakon venčanja, on je, nažalost, preminuo, a baki je ostala penzija uz pomoć koje me je tih devedesetih godina školovala- priča Topalovićeva i navodi da je baka Jela u napravila spomen česmu u Majuru ispred kuće gde su joj od strane Nemaca u II svetskom ratu streljani otac, (Slađanin pradeda, koji je preživeo Albansku golgotu i nosilac je Albanske spomenice) stričevi i braća, a dosta je pomagala i lokalnu biblioteku.

Fakultet je završila u roku. Stekla prijatelje za ceo život: Vladimira Antonijevića i Milutina Ikodinovića, ali mesto asistenta na Stomatološkom fakultetu, namenjeno talentovanim studentima. Rad sa onima koji tek ulaze u vode stomatologije pomogao joj je da gradivo sažme iz svih mogućih uglova. Da joj znanje postane rutina, što je u mnogome pomoglo u daljem profesionalnom usavršavanju.

-Vodila sam vežbe studentima i sa njima radila osam godina, paralelno razvijajući privatnu praksu. Na VMA sam završila staž, upisala sam Magistarske studije i zatim dobila specijalizaciju od Stomatološkog fakulteta kao mladi talenat - kaže Topalovićeva.

Specijalizacija je ozvaničila dalji profesionalni razvoj, ali sa usavršavanjem, Slađana ne staje ni danas. Imala je priliku da se edukjuje u Japanu, Južnoj Koreji, Americi, državama regiona.

Poštovala sam svoj put
Stomatologija joj je dala mnogo, ali sama je uložila ogroman trud. Poštovala je svoju viziju i svoj put. Nikada nije sebe videla u bolnici, kao deo kolektiva, već nekog ko raspolaže svojim vremenom i živi svoje prioritete. Na vrhu liste istih joj je ćerka, za koju kaže da će joj biti podrška koji god životni pravac odabere, ali i ne krije zadovoljstvo kada priča koliko vremena provode zajedno u ordinaciji.

-Mogućnost da nekom pomogneš nema cenu. Mogućnost da ne zavisiš od nikog i ideš na posao nasmejan, takođe. Jednostavno volim to što radim i zato sam uspešna- tvrdi Topalovićeva.