Znanje i entuzijazam u službi zdravlja

Doktorka Katarina Stajčić trenutno je na trećoj godini kao specijalizant urologije i prva je žena u šabačkoj bolnici koja će biti specijalista ove grane medicine. Iako neuobičajeno, u našem zdravstvu ima dosta njenih koleginica koje su se opredelile za urologiju, ali slučaj je hteo da ona bude prva u šabačkoj bolnici. Tako, njena želja još od vežbi na Medicinskom fakultetu, počinje da se ostvaruje.

-Za srednju školu sam izabrala Šabačku gimnaziju, pošto u tom periodu mi medicina nije bila prvi izbor, već jezici. Međutim, kad je došao trenutak za odluku u kom pravcu nastaviti školovanje, bukvalno preko noći sam odlučila da to ipak bude medicina. Nekako se i očekivalo da će to biti moj poziv s obzirom da mi je otac lekar ali on ni jednog trenutka nije uticao na moju odluku. Drago mu jeste bilo ali zaista pritisak sa njegove strane nije postojao, samo bezgranična podrška i od njega i od majke. Relativno brzo po završetku staža posle završenog Medicinskog fakulteta u Beogradu, počela sam da radim na Urgentnom prijemu u šabačkoj Opštoj bolnici. Staž se poklopio sa periodom korone pa sam ga tako obavila delom i u Beogradu. Na Urgentnom sam ostala još dve godine i već tu su me odmah po dolasku sve kolege odlično prihvatile i bile voljne da sarađuju i pomognu u praksi.

Specijalizacija je došla kao logičan sled a želja da to bude baš urologija me nije napuštala još od fakultetskih dana, od vežbi iz hirurgije u čijem sklopu je i urologija. Tad sam već bila sigurna da je to moj put. Moja odluka da specijalizacija bude urologija, moram priznati da nije baš naišla na odobravanje od strane prijatelja i porodice, i ja to razumem. Ljudi nisu navikli na ženu urologa, pa je tako i potpuna podrška za moj izbor u prvi mah izostala. To me je podstaklo još više da dokažem da je to moj san, nešto što želim i u čemu se najbolje snalazim. Prošlo je izvesno vreme i imam utisak da su me i pacijenti zavoleli, da su iako sam mlad lekar, stekli poverenje u mene a najbolji pokazatelj za to su mi pacijenti koji se vraćaju i koji traže pregled kod mene. Do sada zaista nisam imala neprijatnih situacija, samo par komentara koji su vezani za moju mladost. Podrška kolega je od presudnog značaja za svakog mladog lekara, pa je tako i meni ona posebno značila – kaže dr Katarina Stajčić, specijalizant urologije.

Mlada specijalizantkinja ističe dobru organizaciju kao najvažniju stavku ka uspešnom savladavanju brojnih obaveza i ispunjenju ciljeva.

- Neko sam ko je uvek bio dobro organizovan. Ne volim prazan hod u danu, volim da sve bude isplanirano što nekad drugima može i da zasmeta pa onda kritikuju moj nedostatak spontanosti kako kažu. U slobodno vreme treniram, družim se, ima se vremena za sve ako je organizacija dobra. Mnogo pomaže i kad se bavite onim što volite i što vas ispunjava. Ne mogu da zamislim dan u kojem moraš da ustaješ svako jutro i ideš na posao koji ne voliš. To bih i poručila svima koji treba da odluče kojim putem da krenu, bez obzira da li je u pitanju medicina ili nešto drugo, da budu sigurni da je izbor samo njihov i da na njega niko nije uticao. To je najbitnije, kad se odluka donese da se toga drže, granica ne postoji, sve se može, ne postoje muški i ženski poslovi. Naravno, treba biti realan prema sebi a prema onome što voliš treba ići i ne stajati – poručuje dr Stajčić.

Medicina kao životni poziv za specijalizanta hirurgije dr Đorđa Antića nikad nije bila upitna. Završio je srednju Medicinsku školu smer zubni tehničar, Medicinski fakultet u Beogradu, praksu u beogradskim klinikama i staž u šabačkoj bolnici gde se i zaposlio. Uskoro završava prvu godinu staža na opštoj hirurgiji.

- U srednjoj školi moje prvo opredeljenje je bila stomatologija međutim kako je vreme prolazilo, ipak sam se odlučio za medicinu. Uvek sam bio naklonjen nekom praktičnom radu, nečemu što mogu da „radim rukama“. Kada je došlo vreme da se razmišlja o specijalizaciji, prvi „pik“ je bila hirurgija. Pri kraju studija, tačnije nekoliko ispita pre samog završetka pogodila nas je korona, bilo je ono vreme zatvaranja i vratio sam se iz Beograda u Šabac. Završio sam fakultet, otvorilo se mesto ovde i nekako se sve poklopilo. Za hirurga je dobro kad se krene u oblast rano, jer treba dosta edukacije, prakse, iskustva, rutine. Ona „mora da uđe u ruke“. U hirurgiji je sve lepo, posebno mi je interesantna hepatobilijarna hirurgija, bilijarni, žučni putevi, to je nekako „pedantno“, gracilno, možda u toj oblasti nastavim edukaciju kasnije, ali još je rano o tome govoriti. Kao specijalizant prolazim kroz sve segmente hiruške prakse, ambulantu, odeljenje, operacionu salu i uvek uz nadzor starijih kolega. Oni su tu da nadgledaju sve što radim ali i da od njih učim. Kolege me uvažavaju, atmosfera je odlična, uvek su tu da odgovore na sva moja pitanja. Svi su me prihvatili odlično i iako sam ovde najmlađi nikad nisam osetio ništa negativno na račun mojih godina, iskustva. To mladom lekaru mnogo znači – navodi dr Antić.

dr Đorđe Antić, Foto: Glas Podrinja

Seća se prvih susreta sa operacionom salom, posmatranja operacije do asistiranja. Svesti, da je svaki slučaj priča za sebe, a da su posvećenost i iskustvo ono što se može pružiti i steći samo kroz praksu.
-Na šestoj godini fakulteta sam se trudio da provodim što je moguće više vremena u sali jer sam tad već bio siguran da je hirurgija moj izbor. Kad sam došao u šabačku bolnicu, nije mi operaciona sala bila strana i lako sam se prilagodio. Kad sam prvi put asistirao, nisam imao tremu, samo neki pozitivan osećaj, odgovornost da opravdam pruženu šansu. Sećam se da sam tog dana baš bio srećan i jedva sam čekao da dođe sutra i neka nova prilika. Da treba ponovo da biram kojim putem da krenem, sve bih isto uradio. Jeste ponekad teško, zahteva odricanje, veliki rad i trud, medicina je nauka koja se menja, napreduje i mora stalno da se uči. Ali ako neko to voli, oseća i misli da može, ne postoje granice. U bolnici imam sav komfor i prostor da učim. Stekao sam poverenje starijih iskusnih kolega, ovo je moj grad, radim posao koji volim, ne postoji razlog da poželim više ili da odem negde drugde – objašnjava budući specijalista hirurgije.

Za doktora Đorđa Budimirovića, rođenog u Glušcima kao četvrto dete u porodici, od srednjoškolskih dana medicina je na najvišem mestu prioriteta. Ima tri starije sestre a najmlađa od njih je takođe lekar. Završio je opšti smer u Srednjoj medicinskoj školi u Šapcu i tu je već put profesionalne karijere i nastavka školovanja bio definisan.

-Negde u trećem razredu srednje škole sam definitivno odlučio da ću nastaviti sa medicinom. U Beogradu sam završio Medicinski fakultet 2022. godine u roku, staž obavio u Kliničkom centru Srbije, najvećim delom na kardiologiji u Urgentnom centru kod mentora profesora Nebojše Antonijevića. Oduvek me je privlačila kardiologija. Po završetku staža i perioda volontiranja, ukazala se prilika za zaposlenje u Opštoj bolnici u Šapcu, u mom kraju gde su mi prijatelji, porodica. Ovde sam već dve godine, najpre kao lekar u Urgentnom prijemu a potom na internom gde mi je odobrena i specijalizacija i to je put koji treba da pređem ka kardiologiji koja dolazi kasnije kao subspecijalizacija. Interventna kardiologija je oblast koja me zanima pa će nadam se i ona doći na red. Kad se ovako nabraja izgleda predug period, međutim to je najlepše vreme za mladog lekara u njegovoj profesionalnoj karijeri, to učenje, upoznavanje, prevazilaženje koraka. Kolege su me lepo prihvatile, pacijenti takođe - ističe dr Đorđe Budimirović, specijalizant interne medicine.

dr Đorđe Budimirović, Foto: Glas Podrinja

Naglašava da je medicina oblast u kojoj se mora stalno učiti, pratiti novosti, ići u korak sa vremenom.

-Na fakultetu učimo osnovu koju posle nadograđujemo. Rad sa pacijentima, naročito u stacionaru na internom odeljenju je poseban. Postoje protokoli koji se moraju primenjivati i koji su specifični i prilagođavaju se periodično tako da se mora stalno biti u toku i iznova se obnavljati znanja i usvajati nova. Finese učim od starijih kolega i u suštini, posao je takav da se mora konstantno učiti. Okružen sam dobrim ljudima, imam dosta prijatelja, još uvek nemam svoju porodicu pa samim tim nađe se dovoljno vremena za sve. Kako će se profesionalne obaveze odraziti na privatan život u perspektivi ne znam, ali za sada uklapam slobodno vreme sa poslom. Rekreativac sam kad je sport u pitanju, volim istoriju i arhitekturu koja je bila moja druga opcija pored medicine - navodi mladi lekar.

Odlazak u inostranstvo mu nikada nije bila opcija i pored ponuda još za vreme osnovnih studija.
-Bilo je ponuda za posao u inostranstvu ali nisam nikada razmišljao da odem odavde. Ne bih to ni voleo, mislim da je netačno mišljenje da je negde drugde lepše. Tu gde smo, treba da se trudimo da napravimo da nam bude bolje – kaže dr Budimirović.