Farmaceut- više od belog mantila

Poslednjih godina položaj farmaceuta u Srbiji doveden je u pitanje, najpre privatizacijom državnih apoteka, a potom i odnosom institucija i javnosti prema njima. Sa obrazovanjem koje je izjednačeno sa lekarskim, ipak ne uživaju približno isti tretman kada je reč o platama i uslovima rada. Zbog toga se neki odlučuju da napuste apoteke i potraže posao u industriji, distribuciji lekova ili drugim oblastima farmacije gde nemaju neposredan kontakt sa pacijentima. Ipak, mnogi u apotekama ostaju zbog ljubavi prema pozivu koji je mnogo više od izdavanja leka „iza pulta“.

Predrasude
Jelena Mladenović, farmaceutkinja u apoteci „Flos“, već jedanaest godina svakodnevno radi sa ljudima. Smatra da potražnja za farmaceutima u Šapcu i okolini nije velika, ali da se odnos prema profesiji tokom godina promenio.

Foto: Privatna arhiva

-Možda jeste potražnja u nekim većim gradovima, ali ovde ne bih rekla. Nas u našoj ustanovi ima dovoljno. U Beogradu su imali problem da pronađu farmaceute, ali na nivou Mačve i grada Šapca, mislim da nema nedostatka- kaže ona.

Smatra da se odnos prema profesiji tokom godina promenio i ističe da je odgovornost farmaceuta ogromna, što mnoge mlade opredeli da ne rade u apoteci.

-Ljudi nas doživljavaju kao trgovce. Meni je poslednja misao da prodam lek. Prioritet je da razmislim o svim aspektima njegove primene- da li je dobra indikacija, postoji li interakcija sa drugim lekovima, moguća neželjena reakcija. Odgovornost je velika, posebno danas- naglašava.

Edukacije i posvećenost pacijentima
Kaže da se apotekarski posao ne svodi samo na izdavanje terapije, već da podrazumeva kontinuirano učenje. Veoma važan je i humani aspekt profesije, mogućnost da pomogne, ali i odgovornost.

-U početku sam sve to vrlo emotivno proživljavala. Kad neko dođe sa teškom dijagnozom, ne možete da ostanete ravnodušni. Vremenom naučite da postavite granicu- da saslušate, pomognete, ali da ne nosite sve to kući. Ipak, empatija je vrlo važna, bez nje ovaj posao nema smisla- podvlači.

U njenoj apoteci farmaceuti su aktivni i u savetovalištima koja traju 45 minuta.
-Jednom pacijentu se posvetim skoro sat vremena, što mislim da nijedan lekar ne može. Savetnik sam za hipertenziju, dijabetes i astmu- polažemo obuke i stalno se usavršavamo. Pacijenti dolaze ako imaju pitanja o ishrani, terapiji, interakcijama. Ponekad već iz razgovora prepoznam gde je problem i gde greše- navodi Jelena.

Ipak, priznaje da je profesija iscrpljujuća i da ne čudi da se neki vremenom odlučuju da je napuste.

Pritisak i odgovornost
-Finansije nisu glavni razlog zašto ljudi odlaze iz apoteka. Mnogo je važnija odgovornost koju mnogi teško podnose. Dešava se da se kolege zasite rada sa ljudima. Dolaze i bolesni i nervozni, ponekad i zavisnici. Posle izvesnog vremena naučiš da se nosiš sa tim, ali u početku sve proživljavaš. Imala sam koleginicu koja je posle nekoliko godina prešla u distribuciju jer više nije mogla da izdrži taj pritisak- dodaje.

U svakoj smeni pored tehničara radi i diplomirani farmaceut, što garantuje kvalitet usluge. Jelena veruje da ljubav prema profesiji i posvećenost pacijentima ostaju najveća vrednost njenog poziva. Pored toga, zadovoljna je svojim poslom i odnosima u firmi.

-Meni je apoteka mesto gde osećam smisao svog rada. Taj direktan kontakt s ljudima, mogućnost da pomognem, da objasnim, da nekom olakšam terapiju- to je ono što me pokreće. Prošla sam i krize i dileme, ali nikada nisam pomislila da odustanem. Važnije mi je što radim u stabilnom okruženju i znam kome da se obratim ako nešto nije u redu. Na kraju, nije sve u novcu- vrednost našeg rada je u poverenju ljudi koji nam svakog dana dolaze i našem zadovoljstvu kad im pomognemo- napominje.

Sa druge strane, Marija Bogdanović, farmaceutkinja koja je nakon rada u apoteci prešla u „Hemofarm“, potvrđuje da taj trend postaje sve češći. Ljubav prema farmaciji u njenom slučaju rodila se još u detinjstvu. Seća se da je kao devojčica slagala kutijice i pravila svoje „lekove“.

Marija Bogdanović

Poštovanje
-U struci radim tri i po godine. Sada sam u sektoru obezbeđenja kvaliteta, u timu za oslobađanje serija. Pre toga sam radila u apoteci i tada su glavni izazovi bili nabavka leka za pacijenta, pravilno savetovanje o primeni i mogućim interakcijama, kao i potreba da se svakom pacijentu posveti dovoljno pažnje i strpljenja. Sada je fokus na obezbeđivanju da lekovi budu dostupni na tržištu, uz obezbeđenje visokog nivoa kvaliteta i bezbednosti. Komunikacija sa ljudima je uglavnom posredna- putem mejlova i službene prepiske. I jedan i drugi posao su zahtevni na različite načine- kaže Marija.

U oba slučaja, na kraju, brine se o pacijentima i svaka odluka i svaki korak imaju uticaj na njihovo zdravlje.

Po njenom mišljenju, položaj farmaceuta u društvu nije na nivou koji zaslužuje.
-Mnoge kolege se vremenom zasite. Društvo se dosta promenilo- ljudi su postali otuđeniji, često nestrpljivi i pod stresom, pa svakodnevni rad s pacijentima zna biti vrlo iscrpljujuć. Osim toga, farmaceute ljudi često doživljavaju kao trgovce, a ne kao zdravstvene radnike, i taj nedostatak poštovanja i uvažavanja zna da nas demotiviše- smatra.

Ona dodaje da bi institucije morale više da prepoznaju značaj farmaceuta u sistemu zdravstvene zaštite.

-Ljudi često imaju pogrešnu predstavu o tome koliko znanja, posvećenosti i odgovornosti naš posao zapravo zahteva. Farmaceut nije samo neko ko izdaje lek, već i osoba koja pacijenta sasluša, posavetuje i pomogne mu da pravilno koristi terapiju. Često smo mi prvi kontakt pacijenta sa zdravstvenim sistemom i to je velika odgovornost. Bilo bi važno da se naš rad više ceni i kroz institucije- boljim uslovima rada, adekvatnim zakonskim okvirom i većim uključivanjem farmaceuta u zdravstvene timove. I u javnosti bi trebalo više govoriti o tome šta zapravo radimo, jer mnogi i dalje imaju pogrešnu sliku o farmaceutu kao „osobi iza pulta“- naglašava Marija.

Ljubav prema poslu
Podaci Nacionalne službe za zapošljavanje potvrđuju da na birou nema nijedan diplomirani farmaceut, a oglasi da potreba za ovom strukom na tržištu rada postoji.

Profesija farmaceuta je kompleksna i važna. Iza belog mantila stoje godine studija, kontinuirana edukacija, strpljenje, ali altruizam je kruna svega u izgradnji poverenja onda kada lekar nije dostupan. Znanje koje poseduju je presudno da u najtežim trenucima budu tu kao spona između zdravstva i ljudi i ispune svoju primarnu misiju- da pomognu.