Procenjuje se da je između 2000 i 2500 ljudi likvidirano na mostu. „Ako zaboravimo prošlost, sudiće nam budućnost“ podsećaju članovi nekadašnjeg UG „Most“
Jovica Mihailović, jedan od osnivača Udruženja građana „Most“ i autor knjige „Nezaborav“, dugi niz godina bavio se istraživanjem o četničkom pokretu tokom Drugog svetskog rata, ali i dešavanjima posle oslobođenja, između ostalog i stradanjima u Šapcu i egzekucijama koje su vršene na Železničkom mostu na Savi.
Udruženje „Most“ je i osnovano sa ciljem obeležavanja mesta stradanja i očuvanja sećanja na žrtve ali autor ističe i probleme sa priznavanjem tih događaja u društvu i podeljenost koja i dalje postoji.
-Porodična povezanost sa četnicima, naročito deda koji je bio osuđivan i pomilovan, motivisala me je da istražim istinu o četnicima, suprotstavljajući se stereotipima o njima kao zločincima. Radeći na knjizi, naišao sam na podatke direktno povezane za ubistva Šapčana i stanovnika okolnih mesta na mostu, od strane posleratne vlasti. Neki egzekutori su identifikovani, žrtve delom popisane, uz dosta teškoća pri pronalaženju arhivske građe. Zločini koji su se dogodili od 1944. godine pa sve 1945., do danas nisu kažnjeni. Bilo bi dobro da se sazna cela istina oko toga šta se dešovalo na mostu i u njegovoj blizini, kako ne bi došlo do ponavljanja grešaka ali i negovanja kulture sećanja – navodi Mihailović.
Foto: Glas Podrinja
Neki su u noćima čekanja, potpuno osedeli Egzekutori su bili različite grupe, uključujući stražare u zatvoru koji su pretraživali uhapšene, a ubistva su vršena na platou kod starog motela. Tačan broj stradalih verovatno se neće saznati jer su podaci duboko zakopani u arhivima, a pristup nekim spisima je ograničen. Ipak, postoje fotografije i dokumenti koji svedoče o događajima.
- Kasnije, kada sam došao u dodir sa šabačkom pričom, sve je to bilo u magli. Malo po malo, dolazio sam do podataka. Istinu da vam kažem, žao mi je što to niko ranije nije radio, možda stručniji od mene. Možda sam pravio greške, ali koliko-toliko smo oškrinuli vrata istini. Dobar deo zahvalnosti dugujem nekadašnjem kustosu šabačkog muzeja Milivoju Vasiljeviću, koji mi je pružio mnogo građe i materijala. Sa njim sam i učestvovao u osnivanju udruženja „Zaslon“, pa sam preko njega došao do mnogih podataka. Na mestu gde je danas motel, nekada je bila plaža – baš tu su vršene egzekucije.
- Put golgote je počinjao od centra grada: od gradskog zatvora preko ulice Partizanske izlazilo se na poljanu na kojoj su ranije održavani veliki godišnji vašari. Odatle se laganim usponom izlazilo na savski most. Pri kraju rata most je bio prepolovljen eksplozijom nemačkih mina. Kao u košmarnom snu, jedan kraj zarđalog i glomaznog mosta utonuo je u reku i izazivao strah pri pogledu na njega...putnici smrti na svom putu opraštaju se od ovoga sveta, dobacuju svoje poslednje poruke i uzvikuju svoja imena. Poneko od njih bi zaplakao a bilo je i takvih koji su upućivali oznašima psovke kakve još nisu bile izgovorene pod srpskim nebom. Sve se to moglo pratiti iza odškrinute zavese na prozorima. Ulica Partizanska bila je budna u ta praskozorja..- piše između ostalog Zoran Stanković u tekstu „Ulica Partizanska“, citirano u knjizi „Nezaborav“ Jovice Mihailovića.
Zatvorenici su dovođeni iz zatvora u centru grada, sprovođeni prema mostu noću. Tamo su ubijani bez suda i presude. Neke su terali da uđu u vodu, pa ih ubijali maljevima, čekićima ili metkom u potiljak. Tela su bacana u Savu. Tačan broj žrtava se ni danas ne zna – priča Mihailović i dodaje da se u autorskoj knjizi „Nezaborav“, nalazi i tekst Zorana Stankovića, Šapčanina iz Partizanske ulice kojom su, pod okriljem noći, sprovođene žrtve ka reci Savi kako bi bile ubijane na, tada porušenom, železničkom mostu.
- Ovaj zapis Stankovića je jezivo svedočanstvo šta se tih dana, noći, nažalost i godina dešavalo u Šapcu, njegovo prisećanje, tada deteta, dok iza zavese porodične kuće gleda majku kako posmatra egzekutore i žrtve. Svi bi to trebalo da pročitaju – navodi Mihailović.
Crkva Svete Petke i kapela posvećena stradalnicima Udruženje „Most“ osnovao je sveštenik Vojislav Petrović, a pridružili su mu se osim Mihailovića, doktor Živko Topalović i još nekoliko ljudi. Cilj je bio da se kroz aktivnosti, a jedna od njih je i izdavanje istoimenog časopisa, sačuva od zaborava stradanje brojnih sugrađana i istina o tome kako su i zbog čega ubijani na Železničkom mostu.
- Želeli smo da obeležimo mesto stradanja kod starog šabačkog mosta. Tamo je u to vreme, bio zapušten prostor, gotovo smetlište. Sagrađena je najpre kapela posvećena žrtvama streljanja na Šabačkom mostu, a kasnije dogradnjom, i crkva kada su se, poput Gorana Dedića koji je donirao zvono za crkvu, uključili i mnogi drugi dobri ljudi. Naš cilj je bio da se sačuva sećanje. Udruženje Most više ne postoji kao aktivno udruženje jer su mnogi članovi preminuli, a inicijatori su se posvetili drugim aktivnostima, mi koji smo ostali više se ne okupljamo, čak nas ne pozivaju ni na komemoracije. Došli su novi, mlađi ljudi, što je u redu, jer nam je i bio cilj da se priča o tome nastavi. Interesovanje za te događaje postoji, mada je podeljenost i dalje prisutna – naglašava Mihailović.
Foto: Glas Podrinja
