Obavezni vojni rok ponovo tema

Kao poslednji korak pre povratka ove obaveze ostalo je da Narodna skupština usvoji izmene zakona kojima bi se služenje vojnog roka ponovo uvelo nakon 15 godina. Mišljenja građana o vraćanju vojnog roka su uglavnom pozitivna, kako onih koje je ova obaveza zaobišla tako i onih koji su redovno služili vojsku.

Ivan Đ.: Treba vojni rok da bude obavezan i to minimum šest meseci. Ja bih voleo da sam išao u vojsku, treba da se vrati. Da nemam ženu i dete, sad bih otišao u vojsku. Mislim da svako treba to da prođe. Retko kad čujem da neko priča negativno o tim danima, kad se povede razgovor o vojničkim danima, naročito starije generacije, većina prepričava neke lepe trenutke, dogodovštine, druženje. E sad, disciplina, odlazak od kuće, menjanje nekih navika, kako mi se čini, kad sve prođe, i ne izgleda tako strašno, bar prema onome što sam čuo od onih koji su „služili vojsku“.

Dragan F.: Imam više lepih nego ružnih sećanja iz vojske. Ja sam služio 1983 – 1984., tada je vojni rok trajao 15 meseci, tačno 427 dana sam bio u vojsci sa nekim skraćenjima. Pre toga se služilo 18 meseci, a još ranije dve godine. Sad se priča o dva i po meseca, mislim da je šest meseci taman. Vojska me je dosta toga naučila, kako da ne. Ustajanje u šest sati svako jutro, nameštanje kreveta, posle toga ideš napolje radiš gimnastiku. Ako je minus u majici, ako je temperatura u plusu, bez majice. Očeliči te vojska. Dok si mlad vojnik, ti namestiš perfektno krevet, desetar kaže ne valja, nameštaj ponovo. Kad dođe sledeća generacija, ti si već tu 4,5 meseci, više te niko ne dira, onda su „na tapetu“ mlađi vojnici, i tako sa svakom novom klasom. Služio sam u Prištini, PVO, bio sam veza pri artiljeriji. Lepa sećanja imam na to vreme, zaista je više lepših trenutaka nego ružnih. Sećam se takozvanog „usiljenog marša“, od Prištine do Gazimestana, 18 kilometara pod punom opremom. Usiljeni marš znači kako nam je tad kapetan objasnio, „kad krenete sa starta i ne stajete do cilja“. Taj dan mi je bio najgori.

Dragan F. priv. arh.

Ljiljana Č.: Obično bude tako da neko mora da ide, dok se neki izvuku. Ili idu svi, ili ne ide niko. Treba da budu pravila ista za sve, kao što je ranije bilo - ideš i to je to. Ne znam koliko je dovoljno, tri meseca, 75 dana, šest meseci, ne znam šta za to vreme mogu da nauče. Ne mora ni da znači da će za godinu dana ili 14 meseci naučiti više nego za tri, ako je program dobar.

Nenad S.: Ja pripadam generaciji koju je zaobišlo obavezno služenje vojnog roka. Diskutabilno je sve, ali s jedne strane nije loše, zbog omladine. Mislim da treba da bude ali bez onih varijanti „ili vojska, ili dobrotvorni rad, ili nešto u ustanovi“. Ne, ili ideš u vojsku ili ne ideš. Da se precizira, kao što je bilo pre ukidanja obaveznog vojnog roka. Sada je, koliko se pominje 75 dana - to je otprilike dva i po meseca i to je sasvim u redu. Dovoljno da se malo uvede disciplina. I sviđa mi se što će onda ponovo biti ispraćaja, malo više veselja, nekih lepih običaja. Samo bih voleo da u kasarni mobilni telefon ne bude dostupan ceo dan. Ne može se bez njega, naravno, ali da ne bude stalno u rukama.

Slavko I.: Služio sam vojni rok u Titovom Velesu, u periodu 1980 - 1981. godina. Ukupno sam bio 11 meseci pa su mi posle dodata još 3 meseca, jer je tada važilo pravilo da, ako upišeš fakultet pa odeš u vojsku, ali ga ne završiš, vraćaju te na dodatni rok. Vojska je u to vreme bila jako organizovana. Služio sam kao vezista u pešadijskom bataljonu. Sve je bilo veoma ozbiljno i bez ikakve improvizacije. Što se tiče obaveznog vojnog roka, danas smatram da bi trebalo da se vrati. Imam svoju decu koja će sutra da idu, i mislim da je bolje da prođu kroz to, bez obzira na to da li bi rok trajao šest meseci ili godinu dana. Pre desetak, petnaest godina mislio sam da nema potrebe za tim, ali sada, gledajući situaciju u svetu, smatram da je važno da mladi barem osnovno budu osposobljeni.

Potrebno je malo discipline, snage i spremnosti. Kad sam ja bio u službi, imao sam samo 18 godina, nisam ni 19 napunio. Tada je država bila velika i dolazili smo iz svih krajeva. Družili smo se, bilo je izuzetno drugarstvo, jedni druge smo poštovali. Sve u svemu, vojska je tada bila ozbiljna institucija, bez improvizacije, i verujem da bi i danas mogla da bude korisna i potrebna.