Umetnički put Miloja Lukića obeležen je delima koja spajaju klasičnu likovnu tradiciju i lični likovni izraz već pet decenija
Šabački umetnik Miloje Lukić obeležava pedeset godina umetničkog rada. Tokom tog perioda nastalo je nekoliko stotina slika, crteža i akvarela. Njegov ulazak u umetnost nije počeo u ateljeu ili školi, već uz dnevnu štampu. Kao deca, on i braća svakodnevno su pratili novine, najviše zbog stripova. Šezdesetih godina, u vreme kada televizija još nije bila dostupna svima, strip je imao važnu ulogu u odrastanju.
– Svaki dan smo čitali novine, posebno Večernje novosti, i pratili šta se dešava u stripovima – kaže Lukić.
Početak uz stripove Privlačili su ih crteži i likovi poput Bena Bolta ili Ciska Kida. Posmatrali su ih iz dana u dan i spontano počeli da crtaju.
– To nam je bilo interesantno. I mi smo počeli da crtamo. Ne govori o tome kao o posebnoj odluci, već kao o prirodnom nastavku interesovanja. Kasnije je rad postajao ozbiljniji, uporedo sa odrastanjem. Krajem sedamdesetih upisao je Višu pedagošku školu u Beogradu, gde je stekao temelje discipline i razumevanja umetničkog rada.
Školovanje i disciplina Na toj školi, priseća se, predavali su profesori koji nisu imali mesto na Akademiji, ali su donosili ozbiljan i zahtevan sistem rada.
– Mi smo je zvali skraćena akademija. Moglo je dosta da se nauči, ko je hteo.
Izložbe i prvi preseci rada Iz tog perioda proistekla su i prva izlaganja, uključujući učešća na Oktobarskim salonima u Šapcu, u Muzeju i Kulturnom centru. Prvu samostalnu izložbu imao je tek posle dvadeset godina rada, zamišljenu kao presek dotadašnjeg stvaralaštva. Pet decenija umetničkog rada obeležio je samostalnom postavkom u Narodnom muzeju u Šapcu krajem protekle godine.
Klasična dela kao uzor Početkom osamdesetih Lukić se intenzivnije bavi istorijom umetnosti, posebno renesansom i barokom. Sistematski proučava dela Leonarda, Mikelanđela, Rembranta, Rubensa, Vermera i Karavađa. Iz tog interesovanja nastaje i ideja da pojedina klasična dela prenese na sopstvena platna, ne kao kopije, već kao reinterpretacije.
Kao primer navodi Rembrantovo Neverovanje svetog Tome, u koje je uneo lokalni detalj. – Želeo sam da se razlikuje i da bude naša. Zato sam dodao srpski hleb u desni ugao slike.
Različiti pristupi i tehnike Pored slikarstva, intenzivno se bavio crtežom. Procenuje da je uradio oko dve hiljade crteža i približno četiri stotine slika. U crtežu je prolazio kroz različite faze, od realizma do apstrakcije.
– Apstrakcija je dobra ako se dobro uradi. U radu pravi jasnu razliku između tehnika. Akvarel mu odgovara zbog neposrednosti i brzine. – U jednom dahu, slika je gotova. I to je ono što me privlači.
Nasuprot tome, radovi nastali po klasičnim predlošcima zahtevaju dugotrajan i precizan rad. – Nema improvizacije. Svaki potez mora biti promišljen i dobro odmeren. Potrebni su sati i sati za takvu sliku. Između SUP-a i slikarstva Značajan deo radnog veka proveo je van umetničkih institucija. Dvadeset pet godina radio je kao inspektor u nekadašnjm Sekretarijatu unutrašnjih poslova.
– To je bio stresan posao, pozicija krimi tehničara, današnjeg forenzičara. Slikao sam povremeno, često na brzinu. Ali nikada nisam prestao da stvaram, to je bio način da se distanciram od posla. Nekada je bilo dovoljno samo da sedim u svom ateljeu.
Po odlasku u penziju u potpunosti se okreće slikarstvu i konstantno stvara. Njegova dela nalaze se u privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu.
Porodica, ljubav i umetnost Kaže da su umetnički gen „povukli“ sinovi i unuke iako nisu svi odabrali taj profesionalni i životni put.
-Talenat su nasledili. Ostalo je na njima. Na pitanje kako danas gleda na vreme koje dolazi, odgovara kratko: – Videćemo. Kako Bog da. Važno je kako se čovek oseća.
Umetnost, kaže, uvek je bila otklon i sklonište. – Kad radim, odvojim se od svega. Stvarnje me vodi u rajsko stanje. To mi je dovoljno.
