Drugi deo: Crveni krst u vihoru Drugog svetskog rata i posle njega
Rat koji je pokušao da uguši humanost
Napadom Nemačke na Poljsku 1939. godine i širenjem ratnih dejstava, Crveni krst je bio prinuđen na ubrzanu reorganizaciju kako bi odgovorio na sve veće potrebe ugroženog stanovništva. Aprilsko bombardovanje Beograda 1941. godine nije bilo iznenađenje za organizaciju, ali je okupacija donela nove, do tada nezamislive prepreke.
Iako je Treći rajh bio potpisnik Ženevskih konvencija, okupacione vlasti nisu poštovale njihov duh. Nemačka misija u Srbiji nastojala je da Crveni krst stavi pod svoju kontrolu, postavljajući njima podobne ličnosti na rukovodeća mesta. Rad organizacije bio je otežan do krajnjih granica, a predsednica Crvenog krsta Srbije, Ružica Bojić, bila je uhapšena.
Okupator je išao toliko daleko da je sprečavao pružanje pomoći nedužnim civilima. Šabac je sve vreme rata imao više izbeglica nego stalnih stanovnika. Kroz logore na području grada prošlo je više od 30.000 ljudi, a preko 1.500 je streljano, među njima i svi Jevreji koji su se u tom trenutku zatekli u Šapcu, na putu ka Palestini.
Bez rukovodstva, ali ne i bez humanosti
Zahvaljujući prethodnoj obuci za delovanje u nesrećama, Crveni krst je i bez formalnog rukovodstva uspevao da deluje u oblastima za koje su članovi bili obučeni. Tek početkom maja 1944. godine započet je proces obnove rada organizacije, kada je za predsednicu izabrana Kristina Đorđević, a za sekretara Vojislav Dunjić.
Oslobođenje Šapca 1944. godine otkrilo je zastrašujuću sliku grada – tek poneka čitava kuća, masovne grobnice, ulice pune ljudi u crnini. Dok su se borbe na Sremskom frontu još vodile nedaleko od grada, u Šapcu je bilo više ranjenih i obolelih nego zdravih. Nedostajalo je sve: hrana, lekovi, sanitetski materijal, odeća i obuća. Tifus i druge zarazne bolesti kosile su stanovništvo.
Obnova uz pomoć građana
Crveni krst je pokušavao da se konsoliduje, a u Inicijativnom odboru za obnovu među prvima su bili Jovan i Ana Blagojević, roditelji narodnog heroja Vere Blagojević. U pružanje pomoći uključili su se svi koji su mogli – svako prema svojim mogućnostima.
Ubrzo je zaživeo Mesni odbor Crvenog krsta u Šapcu, sa Anom Blagojević na čelu. Organizacija je koordinirala aktivnosti sa drugim institucijama, posebno u zbrinjavanju ratne siročadi i dece ugrožene u bilo kom smislu. Ponovo je pokrenuto zdravstveno prosvećivanje stanovništva, a posebna pažnja posvećena je ratnim invalidima, kako bi se osposobili za život i rad u novim okolnostima.
Period rasta i ugleda
U kratkom posleratnom periodu Crveni krst Šapca iz godine u godinu postajao je organizaciono, kadrovski i materijalno sve jači, delujući na opšte zadovoljstvo građana. Prateći administrativne promene u državi, organizacija je usklađivala svoju strukturu sa opštinama, srezovima i okruzima.
Opšta ocena bila je da je šabačka organizacija u mnogim segmentima prednjačila i služila kao primer drugima u regionu.
Stogodišnjica kao prekretnica
Prvo ozbiljno i sistematsko sagledavanje rezultata rada urađeno je 1976. godine, prilikom obeležavanja 100 godina postojanja Crvenog krsta u Srbiji. U prepunoj sali Narodnog pozorišta, svečanim skupom predsedavali su posleratni doajeni organizacije: profesor Selimir „Sele“ Tomić, Miroslav Živanović, dr Mileta Milanović i Vladimir Jeftić.
Rekapitulaciju istorije i rada organizacije maestralno je izneo profesor Selimir Sele Tomić, čovek koji je još 1927. godine, polaskom u prvi razred, postao član Crvenog krsta i ostao to do kraja života.
Od podmlatka do doživotnog članstva
Rad Crvenog krsta bio je zasnovan na Ženevskim konvencijama i prilagođen svim uzrastima – od podmlatka, preko omladine, do odraslih. Period od 1976. do 2005. godine obeležen je uvođenjem brojnih novih programa, sa posebnim naglaskom na rad u osnovnim školama.
Prijem prvaka u članstvo bio je svečan čin, uz poruku da članstvo traje doživotno. Svaki učenik osnovne i srednje škole tokom školske godine dva puta je prisustvovao zdravstveno-vaspitnim predavanjima, u saradnji Crvenog krsta, zdravstvenih ustanova i republičkih instituta. Rezultati su bili vidljivi i merljivi.
Letovanja, otvorene škole i solidarnost
Svakog leta Crveni krst Šapca organizovao je boravak na moru za oko 1.500 učenika, pri čemu su prednost imala deca sa zdravstvenim potrebama. Posebno značajna bila je akcija „Otvorena škola“, tokom letnjeg raspusta, sa ciljem prevencije asocijalnog i devijantnog ponašanja.
Socijalna delatnost bila je organizovana do najsitnijih detalja. Svaki učenik imao je socijalni karton, a Crveni krst je kroz akcije solidarnosti obezbeđivao novu odeću i obuću za siromašnu decu – svake godine više od 1.000 kompleta, isključivo novih.
Pitanje za danas
Posle 2005. godine, veliki deo ovih aktivnosti je nestao. Nema više kampova, ni opreme, ni sistemske brige o siromašnim učenicima. Nema socijalnih kartona, nema organizovane podrške kakva je nekada postojala.
Pitanje ostaje otvoreno:
ako je nekada moglo – zašto danas ne može?
(nastaviće se..)
Iako je Treći rajh bio potpisnik Ženevskih konvencija, okupacione vlasti nisu poštovale njihov duh. Nemačka misija u Srbiji nastojala je da Crveni krst stavi pod svoju kontrolu, postavljajući njima podobne ličnosti na rukovodeća mesta. Rad organizacije bio je otežan do krajnjih granica, a predsednica Crvenog krsta Srbije, Ružica Bojić, bila je uhapšena.
Okupator je išao toliko daleko da je sprečavao pružanje pomoći nedužnim civilima. Šabac je sve vreme rata imao više izbeglica nego stalnih stanovnika. Kroz logore na području grada prošlo je više od 30.000 ljudi, a preko 1.500 je streljano, među njima i svi Jevreji koji su se u tom trenutku zatekli u Šapcu, na putu ka Palestini.
Bez rukovodstva, ali ne i bez humanosti
Zahvaljujući prethodnoj obuci za delovanje u nesrećama, Crveni krst je i bez formalnog rukovodstva uspevao da deluje u oblastima za koje su članovi bili obučeni. Tek početkom maja 1944. godine započet je proces obnove rada organizacije, kada je za predsednicu izabrana Kristina Đorđević, a za sekretara Vojislav Dunjić.
Oslobođenje Šapca 1944. godine otkrilo je zastrašujuću sliku grada – tek poneka čitava kuća, masovne grobnice, ulice pune ljudi u crnini. Dok su se borbe na Sremskom frontu još vodile nedaleko od grada, u Šapcu je bilo više ranjenih i obolelih nego zdravih. Nedostajalo je sve: hrana, lekovi, sanitetski materijal, odeća i obuća. Tifus i druge zarazne bolesti kosile su stanovništvo.
Obnova uz pomoć građana
Crveni krst je pokušavao da se konsoliduje, a u Inicijativnom odboru za obnovu među prvima su bili Jovan i Ana Blagojević, roditelji narodnog heroja Vere Blagojević. U pružanje pomoći uključili su se svi koji su mogli – svako prema svojim mogućnostima.
Ubrzo je zaživeo Mesni odbor Crvenog krsta u Šapcu, sa Anom Blagojević na čelu. Organizacija je koordinirala aktivnosti sa drugim institucijama, posebno u zbrinjavanju ratne siročadi i dece ugrožene u bilo kom smislu. Ponovo je pokrenuto zdravstveno prosvećivanje stanovništva, a posebna pažnja posvećena je ratnim invalidima, kako bi se osposobili za život i rad u novim okolnostima.
Period rasta i ugleda
U kratkom posleratnom periodu Crveni krst Šapca iz godine u godinu postajao je organizaciono, kadrovski i materijalno sve jači, delujući na opšte zadovoljstvo građana. Prateći administrativne promene u državi, organizacija je usklađivala svoju strukturu sa opštinama, srezovima i okruzima.
Opšta ocena bila je da je šabačka organizacija u mnogim segmentima prednjačila i služila kao primer drugima u regionu.
Stogodišnjica kao prekretnica
Prvo ozbiljno i sistematsko sagledavanje rezultata rada urađeno je 1976. godine, prilikom obeležavanja 100 godina postojanja Crvenog krsta u Srbiji. U prepunoj sali Narodnog pozorišta, svečanim skupom predsedavali su posleratni doajeni organizacije: profesor Selimir „Sele“ Tomić, Miroslav Živanović, dr Mileta Milanović i Vladimir Jeftić.
Rekapitulaciju istorije i rada organizacije maestralno je izneo profesor Selimir Sele Tomić, čovek koji je još 1927. godine, polaskom u prvi razred, postao član Crvenog krsta i ostao to do kraja života.
Od podmlatka do doživotnog članstva
Rad Crvenog krsta bio je zasnovan na Ženevskim konvencijama i prilagođen svim uzrastima – od podmlatka, preko omladine, do odraslih. Period od 1976. do 2005. godine obeležen je uvođenjem brojnih novih programa, sa posebnim naglaskom na rad u osnovnim školama.
Prijem prvaka u članstvo bio je svečan čin, uz poruku da članstvo traje doživotno. Svaki učenik osnovne i srednje škole tokom školske godine dva puta je prisustvovao zdravstveno-vaspitnim predavanjima, u saradnji Crvenog krsta, zdravstvenih ustanova i republičkih instituta. Rezultati su bili vidljivi i merljivi.
Letovanja, otvorene škole i solidarnost
Svakog leta Crveni krst Šapca organizovao je boravak na moru za oko 1.500 učenika, pri čemu su prednost imala deca sa zdravstvenim potrebama. Posebno značajna bila je akcija „Otvorena škola“, tokom letnjeg raspusta, sa ciljem prevencije asocijalnog i devijantnog ponašanja.
Socijalna delatnost bila je organizovana do najsitnijih detalja. Svaki učenik imao je socijalni karton, a Crveni krst je kroz akcije solidarnosti obezbeđivao novu odeću i obuću za siromašnu decu – svake godine više od 1.000 kompleta, isključivo novih.
Pitanje za danas
Posle 2005. godine, veliki deo ovih aktivnosti je nestao. Nema više kampova, ni opreme, ni sistemske brige o siromašnim učenicima. Nema socijalnih kartona, nema organizovane podrške kakva je nekada postojala.
Pitanje ostaje otvoreno:
ako je nekada moglo – zašto danas ne može?
(nastaviće se..)
Milutin Šestić
Najnoviji broj
12. februar 2026.
