„Čitavog života nešto tražimo i upravo zbog toga često nismo zadovoljni, ili smatramo da još nismo uspeli. Ta uzaludnost je poput konteksta, kao neka aura koja nas prati“
U novom romanu, „Uzaludno“, Đorđe D. Sibinović oblikuje priču o ljudima koji istrajno tragaju za smislom u svetu koji im stalno izmiče i često ih izneverava. U prostoru između nade i poraza otvara se pitanje koliko čovek zaista može da utiče na sopstvenu sudbinu i da li je uzaludnost posledica okolnosti ili stanje svesti.
Likovi čije sudbine opisuje u romanu nisu heroji velikih gestova, već ljudi bolno prepoznatljivi u svojim kolebanjima, posrtanjima i emotivnoj nespretnosti. Upravo u toj nesavršenosti leži njihova autentičnost. Oni nisu izdvojeni pojedinci, već odrazi zajedničkog iskustva, junaci jedne tihe, kolektivne sudbine.
Foto: "Glas Podrinja"
Đorđe D. Sibinović, doktor pravnih nauka, autor je više pesničkih zbirki, romana i knjiga eseja. Dobitnik je nekoliko nagrada za poeziju među kojima su „Miroslav Antić“, „Milan Rakić“, Nagrada Vukove zadužbine… Njegova dela su prevođena na nemački, francuski, makedonski, ukrajinski i engleski jezik.
O romanu „Uzaludno“, odnosu pojedinca i zajednice, kao i o samom činu čitanja, razgovarali smo sa autorom tokom promocije u Biblioteci šabačkoj.
U kontekstu vašeg romana, šta za vas znači reč „uzaludno“? Kada se osvrnete na sopstveni život, da li ta dva značenja korespondiraju ili su potpuno različita? -Moj život je bio toliko ispunjen i sadržajan da se za njega može reći sve, samo ne da je bio uzaludan. Uzaludno, zapravo, nije ništa što se događa, jer je život sam po sebi svetinja. Međutim, utisak uzaludnosti nastaje iz našeg trajnog traganja. Čitavog života nešto tražimo i upravo zbog toga često nismo zadovoljni, ili smatramo da još nismo uspeli. Ta uzaludnost je poput konteksta, kao neka aura koja nas prati. Mi je svojom upornošću i odlučnošću stalno potiskujemo, ali ona ostaje kao mizanscen našeg postojanja, poput magle koju svakog jutra savladavamo, kao kada se diže iznad reke Save na kojoj smo odrasli. Zato bih rekao da je uzaludnost neka vrsta saputnika. Stalno je zaobilazimo, nadigravamo, ali ona ostaje kao vedra nesaglasnost između naših želja i naših dostignuća.
Foto: "Glas Podrinja"
Možemo li pobeći od kolektivnosti i da li kolektiv određuje našu sudbinu? -Čovek je društveno biće. Društvo određuje pojedinca u velikoj meri. Živimo u zajednici, živimo za druge ljude. U drugima prepoznajemo sebe. Kada bismo bili sami na svetu, o sebi ne bismo znali gotovo ništa. Sve što o sebi znamo dolazi iz interakcije, iz odnosa sa drugima. Smatram da je moj život imao smisla samo onoliko koliko sam uspevao da postanem deo drugih ljudi i da njih primim u sebe, u svoj svet.
Da li su nam drugi ljudi merilo i ogledalo? -Drugi ljudi su nam sve, jer do sebe dolazimo preko njih. Čovek koji nema formirano „ja“ je u problemu. Ali i onaj koji ima prenaglašeno „ja“ takođe je u problemu. Zreo čovek je onaj koji ima „ti“ i „mi“, i preko toga dolazi do svog „ja“.
Foto: "Glas Podrinja"
Šta bi, prema vašem mišljenju, mogao biti razlog da neko posegne za vašom knjigom? A postoji li možda i razlog da je ne pročita? -Po mom mišljenju, svi ljudi bi trebalo da pročitaju sve knjige na svetu. Da li će neko pročitati moju knjigu, to zaista ne znam. I dalje sam, kao dete, radostan kada čujem da je neko pročitao nešto što sam napisao. Jedan čitalac me uvek obraduje. Postoji ona misao: menjam sto čitalaca danas za jednog čitaoca za sto godina.
Može li se desiti da se neko u knjizi ne pronađe? Ili da mu ona ne prija? -Knjige se uglavnom čitaju u tišini sopstvene sobe. Ako se neko i prepozna u njima, može to i da prećuti. Može da se naljuti na mene, a ne na svet. U svakom slučaju, knjiga je susret sa samim sobom, i svako taj susret podnosi na svoj način.
Foto: "Glas Podrinja"
Foto: "Glas Podrinja"
Foto: "Glas Podrinja"
