Calle Lamparilla

Glavni gradovi sve više liče jedni na druge. Prestonice su sve manje u srodstvu sa sopstvenom zemljom, a prestoni građani nekako su se odrodili od svojih sunarodnika. Oni sve više postaju građani sveta, brendiranog autfita, rodno senzualni, i jako, jako zabrinuti zbog otopljavanja snega na Arktiku.

Raskošne fasade na trgovima, što su im u nasleđe ostavili njihovi askurđeli, sada jedino služe kao atrakcije za fotografisanje hiljadama turističkih nomada.

A noću, čak iz stratosfere, vidi se njihovo bleštavilo, kao svedočanstvo umrežene iluminacije korporativnog globalizma.

Ali, postoje i one prestonice, jedva vidljive iz svemira, koje poput malih uljanih lampi nostalgično žmire.

Foto: Zoran M. Nikolić

Ja sam melodija koja se izgovara HA-VA-NA, pazi na intonaciju, i, dok si moj gost neka u tebi
traje moja čežnja i strast

Oskudna i tajanstvena u sjaju, u ritmu toplog povetarca koji ne dolazi sa Arktika, ta svetlost toplo i ženstveno počinje svoj zavodljivi ples, tražeći u tebi partnera, bez obzira odakle dolaziš.

A u praskozorje, šapatom na uvo ti saopšti ime grada koji nosi muziku u sebi:
„Ja sam melodija koja se izgovara HA-VA-NA, pazi na intonaciju, i, dok si moj gost neka u tebi traje moja čežnja i strast“.

I zaista, već od prvog jutra, pa sve do odlaska, kretao sam se ulicama Havane, prateći veseli ritam uličnih perkusionista, koji se na trgovima savršeno ukrštao sa melanholičnom melodijom trube i gitare, koji te mame u mnogobrojne kafee i restorane.

Ali, krenimo od početka…

Foto: Zoran M. Nikolić

Dok zakuvavam kafu - koju sam poneo od kuće - sa bezbedne istorijske distance, spokojno zaključujem, da svaki pravi Habaneros, zna kad mu sa Atlantika preti opasnost

Buenos dias / Hola
Već, prvo jutro sam ustao rano, pre svitanja, odmoran i voljan da upoznam ovaj grad i ljude.
Jutro je prijatno sveže.

Pažljivo, da ne probudim suprugu, otvaram visoka balkonska vrata, previđajući činjenicu da u Havani sve ima svoju intonaciju, a da je škripa vrata svuda bučna.

Niz ulicu Lamparilla, još neokupanu Suncem, iz meni nepoznatog pravca, struji topli vetar. Dok zakuvavam kafu - koju sam poneo od kuće - sa bezbedne istorijske distance, spokojno zaključujem, da svaki pravi Habaneros, zna kad mu sa Atlantika preti opasnost.

Sedam na uglačani kameni prag terase. Cigarete - koje sam takođe poneo od kuće - ostavljam na zidnoj polici od kovanog gvožđa.

Foto: Zoran M. Nikolić

Palim podebelu Cohiba cigaru, koju sam prethodno umočio u med - tajna nas pušača sa višedecenijskim iskustvom - koju, shvatio sam tokom boravka, zna svaki ninjo Habanero, koji još uvek, više preferira bombone.

Preko puta mene, skoro pa na rukohvat, komšija, sa podjednako bučnim šarkama, budi se, tik posle mene, i otvara mi vidik svog malenog stana. U njemu dominira dvokrevetni dušek, sa drvenim ramom i gvozdenim uzglavljem koji pamti davne španske uzdisaje.

Buenos dias, Hola! Tiho, sa nasmejanim očima, poželeo mi je dobro jutro kao da me zna od davnina.
Hola , uz osmeh, odgovaram sa sve medom i dimom u ustima. Njegova iskrena spontanost, u meni je izazvala potrebu da se rukujem sa čovekom.

Jedini razlog, zbog čega to nisam učinio bio je strah da ograda mog balkona od kovanog gvožđa, koja još uvek pamti coloniyadores-e , neće izdržati.

Foto: Zoran M. Nikolić

Petlovi, sa svih strana, zakukurikali su horski. Te živahne note, naprečac su mi priredili spektakl probuđenog grada

A onda, pred samo svitanje, kad je svetlo krenulo da klizi niz fasade zgrada, neočekivani ,,budilnici,, u trenu, promenili su moj intimni doživljaj Havane, koji je do tada pripadao samo meni.
Petlovi, sa svih strana, zakukurikali su horski. Te živahne note, naprečac su mi priredili spektakl probuđenog grada.

Srdačno sam otpozdravljao komšijama koji su mi, sa mnogobrojnih balkona, čija drvena vrata takođe škripe, poželeli dobro jutro.

A moj prvi ,,jutarnji domaćin,, potrudio se da nastavimo dijalog, pa je iz svog omalenog stana pustio umiljate taktove Kubanske salse.

Podstaknut ovim melodijskim razgovorom bez reči, napokon sam ustao, hrabro se oslonio na gvozdenu ogradu mog balkona, i zaražen ritmom salse -hitro ali opušteno - pogledao sam niz ulicu Lamparilla.

Dvomilionska Havana je budna. I odjednom dopadljivo glasna…
Nastaviće se...