Potomci čuvaju sećanje

U mišarskom kraju i danas se sa posebnim poštovanjem čuva sećanje na slavnu pobedu srpskih ustanika nad Turcima 1806. godine i na junake koji su pod vođstvom Karađorđa ispisali jednu od najznačajnijih stranica srpske istorije. Među njima posebno mesto zauzima Sekula Gavrilović iz sela Miokus, Karađorđev barjaktar i jedan od najistaknutijih učesnika Boja na Mišaru.

U selu i danas postoje obeležja posvećena slavnom barjaktaru. Na ulazu u Miokus postavljena je tabla, u centru sela spomen-ploča. Priče o Sekuli Gavriloviću i dalje žive, naročito u delu sela koji zovu Cerić i gde njegovi potomci vekovima čuvaju svoja ognjišta. Jedan od njih je Đorđe Gavrilović, čukununuk Sekule Gavrilovića, koji kaže da je odrastao slušajući priče svojih predaka.

- Pričali su mi moji i to sam dobro zapamtio. Sekula je bio dobar vojskovođa, inače Karađorđev barjaktar u Mišarskom boju. Bio je visok i krupan, prava mrga od čoveka. Pretpostavke su da je živeo preko sto godina, čak 112. Postoje i neki spisi iz Rume koji to pominju, ali sigurno je da je živeo više od jednog veka - priča Đorđe.

Važan istorijski izvor
Prema predanju, upravo je Sekula Gavrilović odredio mesto i način kopanja čuvenog mišarskog šanca, u kome su Srbi dočekali tursku vojsku i naneli joj težak poraz. Šanac na Mišaru bio je jedan od ključnih elemenata srpske strategije, a zahvaljujući dobrom položaju i organizaciji ustanici su uspeli da odole daleko brojnijem neprijatelju.

- On je iskoračao šanac na Mišaru. Posle bitke mu je Karađorđe kao nagradu dao deo grada Šapca na upravljanje. U vreme Mišarskog boja, Sekula je imao više od pedeset godina - kaže Đorđe Gavrilović.
Posebnu vrednost imaju i Sekulina svedočenja o samom toku bitke. Zahvaljujući njegovim kazivanjima sačuvani su važni podaci o rasporedu srpske vojske, strateškim položajima i događajima tokom Boja na Mišaru.

- Njegova svedočenja zabeležili su istoričari čime je Sekula Gavrilović ostao upamćen ne samo kao junak i Karađorđev barjaktar, već i kao dragocen svedok jednog od najvažnijih događaja Prvog srpskog ustanka. U Miokusu i danas postoji mesto gde je, veruje se, bila Sekulina zemunica. Vidljivo je i udubljenje u zemlji za koje se veruje da je ostatak njegovog domaćinstva. Tabla na samom ulazu u selo podseća na junaka koji je iz ovog kraja, a urađena je i spomen ploča u centru sela. Priče o slavnom pretku u mojoj porodici prenosi se sa kolena na koleno. Mojih troje dece takođe znaju sve o Sekuli ali i drugim precima koji su, a skoro svi muškarci iz porodice Gavrilović su učestvovali u ratovima, a mnogi su bili i istaknuti vojnici i vojskovođe. Otac, stric, deda, pradeda, svi su bili u ratovima. Ja sam valjda jedini koji nije bio ratnik a nadam se da neću ni biti. Ali ponosan sam na njih i na sve što su ostavili iza sebe - kaže Đorđe.

Zaslužni preci
Posebno mesto u porodičnoj istoriji ima njegov pradeda Dragomir Gavrilović, Solunac koji je godine proveo u ratu, dva ili tri puta ranjavan, a njegova fotografija i danas se čuva u Narodnom muzeju u Šapcu. Ostao je upamćen kao prvi srpski vojnik koji je ušao u oslobođeni Šabac.

- Vojska je tada zasedala u Obrenovcu. Deda je zamolio komandanta da ode do Miokusa da vidi svoju decu pošto je blizu, pa će vojsku sačekati na Ceriću, gde je sada moja kuća. Međutim, vojska nije stizala, sačekao je malo, pa pomislio da su sigurno već prošli. Uzjahao je konja i krenuo prema Šapcu i stigao pre njih. Nemci su već počeli da se povlače, a deda je počeo da puca prema njima. Negde kod Zorkinog solitera narod je počeo da kiti konja i da ga pozdravlja i tako je ostao upamćen kao vojnik koji je prvi ušao u oslobođeni Šabac. Iako je zbog toga bio i kažnjen jer je samovoljno krenuo ispred jedinice, u narodu je ostao upamćen kao jedan od simbola oslobođenja grada – priča Đorđe.

I Đorđev deda Dragoljub bio je obrazovan čovek. Završio je gimnaziju u ono vreme, igrao fudbal za šabačku Mačvu i u selo doneo prvu fudbalsku loptu. Upravo on je osnovao klub koji i danas nosi ime FK Cerić, po mestu koje je nekada bilo centar okupljanja i čuvenih vašara u tom kraju.

Foto: Glas Podrinja

- Ovde je bio centar dešavanja, baš ovde gde ja sada živim. To mi je dedovina. Posle Drugog svetskog rata komunističke vlasti oduzele su Gavrilovićima dosta zemlje. Iako je dobio poziv da ide u Rusiju na školovanje za generala, deda se našao pred teškom odlukom, da li da ode i nastavi vojnu karijeru ili da ostane uz porodicu. Bio je između dve vatre, da li da ostane sa ocem kao jedino muško dete ili da ide u Rusiju sa komunistima. Odlučio je da ipak ostane na selu - priča Đorđe.

Danas potomci Sekule Gavrilovića nastoje da sačuvaju porodičnu i nacionalnu istoriju od zaborava. Priče o Karađorđevom barjaktaru, Mišarskom šancu, oslobođenju Šapca i slavnim precima prenose se na mlađe generacije, kao deo nasleđa koje i posle više od dva veka živi u ovom kraju.