NAŠI U DIJASPORI
ŠAPČANIN U DOLINI “SAN FERNANDO“
Klimatski fenomen “El Ninjo“ je tih februarskih dana harao Kalifornijom, potapao čitave komplekse i četvrti uz pacifičku obalu, izazvao odrone i druge nedaće od San Dijega, na jugu, do San Franciska i drugih gradova na severu, pa je avion, kojim sam dolazio iz Čikaga, morao da ostane duže od sat i po u Feniksu, jer je internacionalni aerodrom u Los Anđelesu bio zatvoren, upravo zbog oluje koju je izazvao „El Ninjo“. Strepeo sam da li će Mile Nikolić, rođeni Šapčanin, koji u Los Anđelesu živi 26 godina i, kao vlasnik, predsedava uspešnom firmom za transport i carinske usluge “NIK“ imati strpljenja i sačekati me na aerodromu, jer je on, kao zemljak, a na osnovu prethodnih dogovora i preporuka od fudbalskog trenera Mladena Stefanovića i privrednika Dragana Miloševića iz Šapca, trebalo da bude moj domaćin u Kaliforniji. Mesta strahovanju nije bilo. Dovoljan je bio jedan pogled, pa da se prepoznamo i da me Mile Nikolić prihvati kao najbližeg rođaka.
Prešao pedesetu, ali još mladolik, energičan, nasmešen, čovek siguran u sebe, gospodin Nikolić je izuzetno prijatan domaćin i sagovornik.
Posle večere u jednom meksičkom restoranu, na obali Pacifika, u vreme kada je padao pljusak kakav nikad nisam video u životu (to nisu kapi, to je doslovno provala vodene mase), i upoznavanja sa članovima porodice: suprugom Bobom, majkom Ljiljanom, rođenom Petrović, iz poznate porodice šabačkih advokata, sinom Mihailom i taštom Olgom, odlazimo u dolinu San Fernando, tačnije u Bel kanjon, gde Nikolići imaju kuću sa čijih se prozora vidi gorostasni Los Anđeles kao na dlanu. U ovu dolinu, u stvari brda iznad doline, može se ući samo na jednom mestu, gde specijalna služba obezbeđenja kontroliše ulaz i svako vozilo. Koliko je mesto ekskluzivno za stanovanje, možda najbolje govori podatak da tu bogati Amerikanci radije žive nego na Beverli Hilsu, na primer. Kuća Nikolićevih nije prevelika za američke standarde, ali je mnogo lepo uređena. Ne zna se šta je lepše: spoljni ili unutrašnji izgled. Još kad se tome doda ona domaća, prijatna atmosfera, ona ljubaznost gostoprimlja, što je nekad bila jedna od osnovnih vrlina srpskog naroda, onda se može shvatiti osećaj prijatnosti za gosta, putnika-namernika željnog, posle nekoliko meseci lutanja Amerikom, porodičnog kutka i mira.
Prešao pedesetu, ali još mladolik, energičan, nasmešen, čovek siguran u sebe, gospodin Nikolić je izuzetno prijatan domaćin i sagovornik.
Posle večere u jednom meksičkom restoranu, na obali Pacifika, u vreme kada je padao pljusak kakav nikad nisam video u životu (to nisu kapi, to je doslovno provala vodene mase), i upoznavanja sa članovima porodice: suprugom Bobom, majkom Ljiljanom, rođenom Petrović, iz poznate porodice šabačkih advokata, sinom Mihailom i taštom Olgom, odlazimo u dolinu San Fernando, tačnije u Bel kanjon, gde Nikolići imaju kuću sa čijih se prozora vidi gorostasni Los Anđeles kao na dlanu. U ovu dolinu, u stvari brda iznad doline, može se ući samo na jednom mestu, gde specijalna služba obezbeđenja kontroliše ulaz i svako vozilo. Koliko je mesto ekskluzivno za stanovanje, možda najbolje govori podatak da tu bogati Amerikanci radije žive nego na Beverli Hilsu, na primer. Kuća Nikolićevih nije prevelika za američke standarde, ali je mnogo lepo uređena. Ne zna se šta je lepše: spoljni ili unutrašnji izgled. Još kad se tome doda ona domaća, prijatna atmosfera, ona ljubaznost gostoprimlja, što je nekad bila jedna od osnovnih vrlina srpskog naroda, onda se može shvatiti osećaj prijatnosti za gosta, putnika-namernika željnog, posle nekoliko meseci lutanja Amerikom, porodičnog kutka i mira.
Najnoviji broj
24. april 2025.
