SEĆANjA NA STARI ŠABAC
KADA KRV PROKLjUČA
Kada je 24. aprila 1928. godine iznad Šapca u niskom letu uz veliku buku preleteo avion Brege 19 i srušio se u ulici Vlade Jovanovića bio je to presudan dan u život jednog mladog šabačkog učenika. Živorad D. Lacković sedeo je na času u Učiteljskoj školi u Šapcu i čuvši grmljavinu avionskog motora u njemu je proključala mladalačka krv. Živorad (Dragomir) Lacković Lile završio je za učitelja ali kada je došlo vreme odlaska u vojsku upisao se u Vazduhoplovnu školu u Novom Sadu. Još kao dečak iz Klenja u školi se bavio glumom, scenografijom, slikao, fotografisao, svirao na više instrumenata, govorio nekoliko stranih jezika. Voleo je prirodu, gajio pčele. Bio je svestran ali najviše je žudeo za brzinom. Jahao je konje ali njihova brzina je bila premala za njegov nemirni duh. Avioni i letenje bili su njegova strast i konačno je postao pilot.
Leteo je iznad svog rodnog kraja i fotografisao Klenje. Po mesec dana imao je trenažne letove sa svojim zemljacima šabačkim pilotima Vasilijem Vračevićem i Branislavom Todorovićem, legendarnim pilotom Miloradom D. Tanasićem i Mihajlom Đonlićem iz Ravnja. Najviše je leteo sa avionom Brege 19, onim tipom aviona čiji ga je gromki zvuk motora uzbudio za vreme časa u školi i usmerio put neba. Šapčani koji su se družili sa Lilom , govorili su mi da kada je leteo nije hteo da nosi padobran. ,,Kuda avion, tuda i ja“ bile su Liletove reči. Takav je bio Lile.
Ali počeo je Drugi svetski rat i piloti se rastadoše, svaki je otišao na svoj ratni zadatak. Tanasić i Todorović su hrabro poginuli a Lila su u Semizovcu u blizini Sarajeva 16.04.1941. godine zarobili neprijateljski vojnici. I kao većina pilota Kraljevskog Ratnog Vazduhoplovstva Živorad D. Lacković bio je deportovan i zatvoren u nemački logor Oflag 8. B iz kojeg je izašao 06.04.1945. godine. Nosio je zatvorenički broj 19620 i sa ostalim zatvorenicima delio sva logorska zla. Ali srpski piloti logoraši bili su dobro organizovani, trudili su se da sačuvaju svoj visoki oficirski moral i duh. Pravili su igranke, pozorišne predstave pa čak pekli i rakiju od krompira koji je bio najčešća hrana u logoru. Krijući od Nemaca sklapali su i radio detektor kako bi slušali savezničke radio vesti. Nemci su ih dobro čuvali ali su im na vreme govorili kada će saveznici bombardovati logor. Davali su im alat da sebi kopaju rovove za zaštitu od bombardovanja. Lila je poslužila ratna sreća i vratio se u domovinu 08. 07. 1945. godine.
U Klenju je prvo radio kao učitelj, zatim deset godina kao upravnik Osnovne škole „Dušan Ostojić“, a od 1956. do 1964. godine bio je sekretar škole. Penziju je dočekao u Higijenskom zavodu ,,Vera Blagojević“ u Šapcu. Kao rezervni oficir pilot Lile je u vreme Tršćanske krize išao na obuku za prve mlazne avione Lokid T-33 koje je naše vazduhoplovstvo kupilo sa zapada 1953. godine. Nije mogao Lile da probije zvučni zid pri brzini aviona od 970 km na sat, ali mu se ispunila još jedna životna želja, a to je da leti i na mlaznjaku. Pričali su mi njegovi saradnici da je pod stare dane dok je sedeo u stolici pravio pokrete ruku i nogu kao da vozi avion. Preslišavao se, da ne zaboravi, jer toliko se bio saživeo sa tim metalnim pticama koje je neizmerno voleo.
Pored toga što je bio dobar pilot Živorad D. Lacković bio je izuzetno dobar čovek, pedagog i društveni radnik. Posle Drugog svetskog rata radio je na otvaranju Aero kluba u Šapcu koji je u prvo vreme nosio ime ,,Naša krila“, a uz njegovo zalaganje kasnije dobio naziv Aero klub ,,Milorad Tanasić“. Pilot Lacković je bio predsednik Aero kluba 1957. godine u vreme kada su u njemu postojale padobranska, jedriličarska i modelarska sekcija. Stotine učenika i mlađih Šapčana bilo je uključeno u rad tih sekcija u kojima su sticali teoretsko i praktično znanje o vazduhoplovstvu. Bila je ostvarena saradnja sa drugim srodnim klubovima u zemlji, organizovana su modelarska takmičenja, u klubu su postojali vrhunski padobranci. U Klenku na aerodromu organizovani su Aeromitinzi na kojima je bilo prisutno i po petnaest hiljada Šapčana.
Generacija Šapčana rođenih posle 1940. godine i članovi nekadašnjeg Aero kluba dali su mi dosta podataka o starom pilotu Lackoviću ali jedinu njegovu fotografiju našao sam na njegovom spomeniku. U Šapcu nije ostao niko od njegovih potomaka i ono podataka što sam prikupio postavio sam na jedan od mojih internet blogova. Nakon desetak dana, na moje prijatno iznenađenje, stigla mi je elektronska pošta iz Austrije. Javio mi se unuk Živorada Lackovića Lila, Adrian Lacković koji mi je poslao fotografije i podatke o svome dedi, na čemu mu iskreno zahvaljujem. Žao mi je što sa Lilom nisam upoznao pre trideset godina kada smo jedno kratko vreme stanovali u istoj zgradi. Ipak, uspeo sam da prikupim dovoljno podataka o njegovom životu i radu jer je to bio Šapčanin vredan pomena. Lile je živeo u ulici Nebojše Jerkovića br. 72 do 1984. godine kada je otišao u nezaborav, tiho i bešumno kao one njegove jedrilice koje je pravio deci iz Aero kluba ,,Milorad Tanasić“.
Dragutin Dragan Petrović
Leteo je iznad svog rodnog kraja i fotografisao Klenje. Po mesec dana imao je trenažne letove sa svojim zemljacima šabačkim pilotima Vasilijem Vračevićem i Branislavom Todorovićem, legendarnim pilotom Miloradom D. Tanasićem i Mihajlom Đonlićem iz Ravnja. Najviše je leteo sa avionom Brege 19, onim tipom aviona čiji ga je gromki zvuk motora uzbudio za vreme časa u školi i usmerio put neba. Šapčani koji su se družili sa Lilom , govorili su mi da kada je leteo nije hteo da nosi padobran. ,,Kuda avion, tuda i ja“ bile su Liletove reči. Takav je bio Lile.
Ali počeo je Drugi svetski rat i piloti se rastadoše, svaki je otišao na svoj ratni zadatak. Tanasić i Todorović su hrabro poginuli a Lila su u Semizovcu u blizini Sarajeva 16.04.1941. godine zarobili neprijateljski vojnici. I kao većina pilota Kraljevskog Ratnog Vazduhoplovstva Živorad D. Lacković bio je deportovan i zatvoren u nemački logor Oflag 8. B iz kojeg je izašao 06.04.1945. godine. Nosio je zatvorenički broj 19620 i sa ostalim zatvorenicima delio sva logorska zla. Ali srpski piloti logoraši bili su dobro organizovani, trudili su se da sačuvaju svoj visoki oficirski moral i duh. Pravili su igranke, pozorišne predstave pa čak pekli i rakiju od krompira koji je bio najčešća hrana u logoru. Krijući od Nemaca sklapali su i radio detektor kako bi slušali savezničke radio vesti. Nemci su ih dobro čuvali ali su im na vreme govorili kada će saveznici bombardovati logor. Davali su im alat da sebi kopaju rovove za zaštitu od bombardovanja. Lila je poslužila ratna sreća i vratio se u domovinu 08. 07. 1945. godine.
U Klenju je prvo radio kao učitelj, zatim deset godina kao upravnik Osnovne škole „Dušan Ostojić“, a od 1956. do 1964. godine bio je sekretar škole. Penziju je dočekao u Higijenskom zavodu ,,Vera Blagojević“ u Šapcu. Kao rezervni oficir pilot Lile je u vreme Tršćanske krize išao na obuku za prve mlazne avione Lokid T-33 koje je naše vazduhoplovstvo kupilo sa zapada 1953. godine. Nije mogao Lile da probije zvučni zid pri brzini aviona od 970 km na sat, ali mu se ispunila još jedna životna želja, a to je da leti i na mlaznjaku. Pričali su mi njegovi saradnici da je pod stare dane dok je sedeo u stolici pravio pokrete ruku i nogu kao da vozi avion. Preslišavao se, da ne zaboravi, jer toliko se bio saživeo sa tim metalnim pticama koje je neizmerno voleo.
Pored toga što je bio dobar pilot Živorad D. Lacković bio je izuzetno dobar čovek, pedagog i društveni radnik. Posle Drugog svetskog rata radio je na otvaranju Aero kluba u Šapcu koji je u prvo vreme nosio ime ,,Naša krila“, a uz njegovo zalaganje kasnije dobio naziv Aero klub ,,Milorad Tanasić“. Pilot Lacković je bio predsednik Aero kluba 1957. godine u vreme kada su u njemu postojale padobranska, jedriličarska i modelarska sekcija. Stotine učenika i mlađih Šapčana bilo je uključeno u rad tih sekcija u kojima su sticali teoretsko i praktično znanje o vazduhoplovstvu. Bila je ostvarena saradnja sa drugim srodnim klubovima u zemlji, organizovana su modelarska takmičenja, u klubu su postojali vrhunski padobranci. U Klenku na aerodromu organizovani su Aeromitinzi na kojima je bilo prisutno i po petnaest hiljada Šapčana.
Generacija Šapčana rođenih posle 1940. godine i članovi nekadašnjeg Aero kluba dali su mi dosta podataka o starom pilotu Lackoviću ali jedinu njegovu fotografiju našao sam na njegovom spomeniku. U Šapcu nije ostao niko od njegovih potomaka i ono podataka što sam prikupio postavio sam na jedan od mojih internet blogova. Nakon desetak dana, na moje prijatno iznenađenje, stigla mi je elektronska pošta iz Austrije. Javio mi se unuk Živorada Lackovića Lila, Adrian Lacković koji mi je poslao fotografije i podatke o svome dedi, na čemu mu iskreno zahvaljujem. Žao mi je što sa Lilom nisam upoznao pre trideset godina kada smo jedno kratko vreme stanovali u istoj zgradi. Ipak, uspeo sam da prikupim dovoljno podataka o njegovom životu i radu jer je to bio Šapčanin vredan pomena. Lile je živeo u ulici Nebojše Jerkovića br. 72 do 1984. godine kada je otišao u nezaborav, tiho i bešumno kao one njegove jedrilice koje je pravio deci iz Aero kluba ,,Milorad Tanasić“.
Dragutin Dragan Petrović
Najnoviji broj
24. april 2025.
