SEĆANjA NA STARI ŠABAC
TRI VEKA ŠABAČKE MAHALE
U prošlom broju lista naveo sam da su se prve muslimanske porodice iz Bosne doselile u blizini Šabačke tvrđave 1784. godine. Austrijanci su te izbeglice smatrali Ciganima i skoro naredna tri veka stanovnici Šapca su ih i nazivali Ciganima. Kasnijim padom tvrđave u turske ruke, muslimanske izbeglice preseljavaju se u zapadni deo Šapca, na obale rečice Kamičak, gde se naselje Mahala i danas nalazi ali naziv ,,Cigani“ i dalje nose za sobom.
Tako je ,,zahvaljujući“ Austrijancima muslimanska Mahala dobila pogrešan naziv ,,Cigan Mala“ i ako su u njoj živeli Muslimani koji su oduvek govorili srpski, poštovali Kuran i živeli po svojim muslimanskim običajima, od rađanja do sahrana. Vremenom su se u Mahalu doselile i druge porodice, uglavnom iz Zvornika, Tuzle i Bijeljine. Između dva svetska rata taj deo na Kamičku postao je neka vrsta njihove oaze. Nisu se naseljavali u druge delove grada, živeli su skromno ali veoma složno. Ranije su brakove sklapali sa svojim prijateljima muslimanske vere iz drugih mesta ali danas je broj srpsko““muslimanskih brakova oko 20 posto. U blizini Mahale formirano je njihovo groblje (mezarje) u koje su se od uvek sahranjivali po muslimanskim verskim običajima. Kapelu (gasulhana ) su uz pomoć više sponzora sagradili pre nekoliko godina, jer se broj žitelja Mahale povećao na preko 1200.
Sećam se otpora izvesnih Šapčana u vreme zidanja kapele, kao da se nije radilo o ljudskim i građanskim potrebama. Ali takvi smo, kakvi smo. Šabačka Mahala je između dva Sv. rata imala u centru Mahale i svoju muslimansku školu (mejtef ) koju su Nemci zapalili za vreme okupacije, rekao mi je starosedeoc Salih Ustić (1933. g.) koji mi je dao i puno podataka o Mahali. Šabačka Mahala ima svog hodžu koji trenutno živi u Beogradu i u Šabac dolazi po potrebi. Kao mladić stanovao sam u centru Mahale, družio se sa njenim žiteljima, osamdesetih godina snimao sam svadbe i veselja i veoma dobro upoznao mentalitet i običaje stanovnika Mahale. Nikada nisam imao problema sa njima, naprotiv, njihova emotivnost je bila uvek naglašena uz pesmu i muziku. Bili su veseli bez obzira koliko su imali. S obzirom na brojne poznate muzičare ona je ustvari ,,Muzička kolonija“. Imala je Šabačka Mahala svoje zlatne periode, šezdesetih godina, pa i kasnije. U njoj je radilo nekoliko čuvenih kafana, poznatih po dobrom jelu, piću, muzici a bogme i lumperaju. Šabački boemi često su svanjivali u kafanama kod Ribice, kod Odže, kod Ikaša, Lula, Jarca i još nekoliko, čiji su vlasnici kafana držali i kasapnice. Kada u gradu niste mogli kupiti mesa, u Mahali ga je uvek bilo (ispod tezge). Mahala je bila ,,grad za sebe“. Imala je potkivače Redžu i Nazifa, trgovine Suljinu, Avdinu i Omerovu, FK „Borac“ sa Bobekom i brojnim navijačima. Setimo se vremena ,,kada je Trst bio u Mahali“. Sobe su bile pune švercovane robe. Što u Trstu ““ to u Mahali. Farmerice, tranzistori ,,Kalipso“ velike lutke za decu.
Beše to vreme crvenih pasoša, beše al nema više. A onda jedog dana ,,rodi“ se mala (velika) privreda. Bez pomoći Jevrope i svakojakih jakih ministara i kredita. U Mahali je počela prerada plastike i izrada igračaka za celu veliku ,,Jugu“. Ali prođe i to doba, dođoše nam neizvesna vremena koja sada na plećima nosimo.
Godine 1922. glavna ulica u Mahali dobila je ime po mladom pesniku Avdi Karabegoviću. Avdo je (1878-1908) rođen u Modriči. Poreklom iz bogate begovske porodice školovao se u Istanbulu, Adapazaru, Aleksincu i Pakracu. Austrijska policija uhapsila ga je1899. u Zemunu i zatvorila zbog srbovanja. Za kaznu je u Pešti 3,5 godine služio vojni rok i dobio tuberkulozu. Iz Pešte otišao je u Pakrac gde se upisao u Učiteljsku školu. Tamo je sreo Židovku u koju se zaljubio. Pitala ga je što piše ćirilicom. „Zar vi niste Hrvat?“ Avdo joj je odgovorio: ,,Zar po vašem mišljenju Bosanci nisu Srbi i zar Hrvati i Srbi nisu jedan narod, koji dvema azbukama piše?“ Duga je i tužna priča o kasnijem Avdinom životu.U knjizi pesama ,,Pobratimstvo“ uz njegovo ime stajalo je slovo S. Pitali su ga šta ono znači? Avdo je odgovorio ““ Srbin. Umro je u Loznici 1908. godine. Za njega se vezuju reči: ,,BRAT JE MIO KOJE VJERE BIO“.
Dragutin Dragan Petrović
Tako je ,,zahvaljujući“ Austrijancima muslimanska Mahala dobila pogrešan naziv ,,Cigan Mala“ i ako su u njoj živeli Muslimani koji su oduvek govorili srpski, poštovali Kuran i živeli po svojim muslimanskim običajima, od rađanja do sahrana. Vremenom su se u Mahalu doselile i druge porodice, uglavnom iz Zvornika, Tuzle i Bijeljine. Između dva svetska rata taj deo na Kamičku postao je neka vrsta njihove oaze. Nisu se naseljavali u druge delove grada, živeli su skromno ali veoma složno. Ranije su brakove sklapali sa svojim prijateljima muslimanske vere iz drugih mesta ali danas je broj srpsko““muslimanskih brakova oko 20 posto. U blizini Mahale formirano je njihovo groblje (mezarje) u koje su se od uvek sahranjivali po muslimanskim verskim običajima. Kapelu (gasulhana ) su uz pomoć više sponzora sagradili pre nekoliko godina, jer se broj žitelja Mahale povećao na preko 1200.
Sećam se otpora izvesnih Šapčana u vreme zidanja kapele, kao da se nije radilo o ljudskim i građanskim potrebama. Ali takvi smo, kakvi smo. Šabačka Mahala je između dva Sv. rata imala u centru Mahale i svoju muslimansku školu (mejtef ) koju su Nemci zapalili za vreme okupacije, rekao mi je starosedeoc Salih Ustić (1933. g.) koji mi je dao i puno podataka o Mahali. Šabačka Mahala ima svog hodžu koji trenutno živi u Beogradu i u Šabac dolazi po potrebi. Kao mladić stanovao sam u centru Mahale, družio se sa njenim žiteljima, osamdesetih godina snimao sam svadbe i veselja i veoma dobro upoznao mentalitet i običaje stanovnika Mahale. Nikada nisam imao problema sa njima, naprotiv, njihova emotivnost je bila uvek naglašena uz pesmu i muziku. Bili su veseli bez obzira koliko su imali. S obzirom na brojne poznate muzičare ona je ustvari ,,Muzička kolonija“. Imala je Šabačka Mahala svoje zlatne periode, šezdesetih godina, pa i kasnije. U njoj je radilo nekoliko čuvenih kafana, poznatih po dobrom jelu, piću, muzici a bogme i lumperaju. Šabački boemi često su svanjivali u kafanama kod Ribice, kod Odže, kod Ikaša, Lula, Jarca i još nekoliko, čiji su vlasnici kafana držali i kasapnice. Kada u gradu niste mogli kupiti mesa, u Mahali ga je uvek bilo (ispod tezge). Mahala je bila ,,grad za sebe“. Imala je potkivače Redžu i Nazifa, trgovine Suljinu, Avdinu i Omerovu, FK „Borac“ sa Bobekom i brojnim navijačima. Setimo se vremena ,,kada je Trst bio u Mahali“. Sobe su bile pune švercovane robe. Što u Trstu ““ to u Mahali. Farmerice, tranzistori ,,Kalipso“ velike lutke za decu.
Beše to vreme crvenih pasoša, beše al nema više. A onda jedog dana ,,rodi“ se mala (velika) privreda. Bez pomoći Jevrope i svakojakih jakih ministara i kredita. U Mahali je počela prerada plastike i izrada igračaka za celu veliku ,,Jugu“. Ali prođe i to doba, dođoše nam neizvesna vremena koja sada na plećima nosimo.
Godine 1922. glavna ulica u Mahali dobila je ime po mladom pesniku Avdi Karabegoviću. Avdo je (1878-1908) rođen u Modriči. Poreklom iz bogate begovske porodice školovao se u Istanbulu, Adapazaru, Aleksincu i Pakracu. Austrijska policija uhapsila ga je1899. u Zemunu i zatvorila zbog srbovanja. Za kaznu je u Pešti 3,5 godine služio vojni rok i dobio tuberkulozu. Iz Pešte otišao je u Pakrac gde se upisao u Učiteljsku školu. Tamo je sreo Židovku u koju se zaljubio. Pitala ga je što piše ćirilicom. „Zar vi niste Hrvat?“ Avdo joj je odgovorio: ,,Zar po vašem mišljenju Bosanci nisu Srbi i zar Hrvati i Srbi nisu jedan narod, koji dvema azbukama piše?“ Duga je i tužna priča o kasnijem Avdinom životu.U knjizi pesama ,,Pobratimstvo“ uz njegovo ime stajalo je slovo S. Pitali su ga šta ono znači? Avdo je odgovorio ““ Srbin. Umro je u Loznici 1908. godine. Za njega se vezuju reči: ,,BRAT JE MIO KOJE VJERE BIO“.
Dragutin Dragan Petrović
Najnoviji broj
15. maj 2025.
