I OVO ĆE BITI JUČE

Kada smo pre godinu dana ušli u ovu 2014. bili smo puni nade, očekivanja, optimizma... jer pretpostavljalo se da posle one trinaeste dolazi bolja. Ali, pošto mi na brdovitom Balkanu na berićet i nismo nešto svikli, došlo nam je ono što je došlo. O tom, po tom.
Onu prethodnu smo odjavili a ovu najavili naslovom “Iz godine pregovora u godinu poglavlja“. I baš nam se u toj godini radilo o glavi. Tada smo još citirali mudrace pa prepisali ovo: “Doći će jedno pokoljenje koje će se diviti mome dobu i doći će jedno pokoljenje koje će se smejati mome dobu“. I bi tako, sad znamo. Vizionarski smo takođe citirali aforističara čija je reč ostala aktuelna čitave godine “Isplivaćemo nekako, makar se svi podavili“.
Godinu smo počeli devizom “Pij vino, jer ne znaš odakle si došao. Živi veselo, jer ne znaš kud ideš“. Tako smo u prvi mesec godine ušli širokogrudo a iz njega izašli praznih džepova. Naši političari su radili po sistemu “E sad neću ni kako ja hoću“, dok smo u međunarodnim odnosima koristili ono saznanje da se bez drugih ne može, jedni nam stvaraju a drugi rešavaju probleme. Tako su nam Kinezi gradili mostove, i rade još koješta, Talijani nam pravili automobile, i rade još koješta, Rusi nas grejali, i rade još koješta, Arapi bi da ovde proizvode hranu, zidaju grad na vodi, i rade još koješta... a Nemci su vodili našu politiku i rade nam svašta i koješta. Sve nam je jasno, po onoj narodnoj “Sad znamo zašto magarca zovu na svadbu“.
I da oni ne bi radili a mi sedeli, bili smo radi da sprovedemo u delo predlog iz prethodne godine, što bi narod rekao da opravimo plovni put čak do Soluna. Kasnije nam je u tome pomogla ćud prirode a ideje su ostale za bolja vremena.
U Novu godinu smo ušli sa novim cenama osnovnih životnih namirnica jer glupo bi bilo u novo doba unositi stare cene. Što nismo pojeli i popili za Novu, dovršili smo za Božić i Srpsku, a radi dobrih prijateljskih odnosa, slavili smo i kinesku. Nazdravlje. Nit šta osta nit bi dosta.
Pošto je klima bila neprimerena kalendaru nazvali smo taj period zimskim letom ne znajući da će nam i to vratiti svoje. Tad smo nekako dobili i onaj simbolični ključ od još simboličnije kapije Evropske unije. Do nje ćemo doći kad savladamo onih trideset pet prepona, to jest poglavlja, i još nekoliko koje će u međuvremenu nasaditi. Samo pošteno, pa ko koga prevari.
I u februaru smo se bavili prikučivanjem Jevropi i prevazilaženjem odnosno rešavanjem domaćih zadataka koje smo od njih dobili da bi ušli tamo. I rekli smo, ko stigne, pričaće.
U Rusiji su se oni dokoni i poneki revnosni igrali po snegu, u zvaničnoj poseti bio i naš predsednik, dok je na drugom kraju zekljine kugle američki šerif zgotovio takozvani molitveni doručak koji je probao i naš tadašnji premijer.
Bližili su se izbori i opet smo najavljivali da ćemo birati najbolje i ujedno se pitali gde nestadoše oni najbolji sa silnih prethodnih izbora. Tih februarskih dana dolazilo je i do pada temperature, ali mi smo se naviklki, standard nam je poodavno pao. Naše izborne igre ličile su na olimpijske, pa je i deviza za neke bila slična “Važno je učestvovati“.
Dođe i mart. Očekivalo se da živimo srećno i veselo. Naravno, ako izaberemo prave. A svi političari su tad tvrdili da su baš oni ti pravi. I opet smo citirali drevnog mudraca, koji je rekao “Najveća kazna za lažljivca je da mu se ne veruje ni kad govori istinu“. Pitali smo se zašto je to i sad aktuelno.
Tih izbornih dana verovali smo da su naši sadašnji političari došli baš iz narodnih pesama o hajducima “Kadri stići i uteći i na strašnom mestu postojati“. Bilo je ih je svugde. A narod je govorio “Nije srećan onaj ko ima što želi, već onaj koji ne želi ono što nema“, pa i ono “Ne dao ti Bog da budeš prvi među Srbima“.
I onda nam je polako ali sigurno došla budućnost. Da li je obećana, ostalo je da vidimo. Shvatili smo da je istorija tesna za sve, pa su tako neki ušli a neki izašli iz istorije. Po onoj narodnoj “Dok nekome ne omrkne, drugome ne svane“. I potvrdilo se, većina Srba je opet bila uz pobednike. Narod je te od vajkada zvao vrtikape. A kad je novi premijer najavio “red, rad i disciplinu“, pitali smo se, da li se to stvarno odnosi na nas. Mi pre podne ne radimo, a popodne se odmaramo.
A s proleća su došli i hladni dani. Nas je grejala uzburkana politička aktivnost. U aprilu su nas zaokupile kiše, vodotoci su nam vraćali sve ono što smo u njih godinama brižljivo ubacivali. Za Vaskrs smo po tradiciji šarali jaja, za 1. maj smo se, takođe po tradiciji, šarenili, čekali obećano proleće i radili po navikama. Uvideli smo “Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni i još čudnije kako često nam baš to malo nedostaje“. Za Đurđevdan su neki veliki dućani uz kupljeno prase poklanjali i burence piva a mi smo se pitali šta će nam te najavljene reforme kad je i ovako dobro.
A da sve ne bude baš tako dobro postarala se priroda. Kiša je padala čak i više nego što je potrebno ovako maloj i nerazvijenoj zemlji. Ova rubrika je početkom maja zabeležila da je na Savi kod Šapca stanje bilo u okviru, takozvane redovne odbrane od poplava, dakle bez opasnosti - kako su rekli nadležni. A onda, polovinom maja, dešava se nesreća u skoro čitavoj Srbiji, pa i u šabačkom kraju. Stručnjaci kažu da je krivac ciklon. Šta god da je, uz istorijski maksimum vodotoka desio se i istorijski minimum u ponašanju pojedinaca određenih baš da brinu o narodu i u ime naroda. A onda smo zapisali “Između redova“ i ovo “Ali, kad sve ovo prođe, da opet po starom srpskom običaju, ne zaboravimo sve to i opet krenemo u trku za nečim što se ne može stići. I poplave bi trebale da se pamte. Ako se mi i dalje smatramo pamtljivim narodom“.
Voda se polako povlačila, muke su ostajale a život i rad ovog naroda išao je dalje. Kakav je, da je. I ko bi rekao da vreme tako brzo odmiče i nosi sa sobom i ono što bi trebalo pamtiti, pa su, na primer, već na televizijama počeli da reklamiraju prodaju onih porodičnih bazena, za kupanje, razume se.
I kad se mislilo da je prošlo to rđavo proleće i leto je počelo da vrguli. Pa i to godišnje doba smo nazvali šašavim. Začinile su ga kiše, oluje, led. Narod je pratio kretanje oblaka ili skupštinske prenose, i nije se moglo utvrditi šta je žešće. U Skupštini su se čašćavali mržnjom.
Posle sumornog maja, prevrtljivog juna, ćudljivog jula, došao je i neobećavajući avgust. Nebesa su i dalje bila dronjava. Mi smo se nekako nosili. Tog meseca je u ekonomskoj sferi zabeležena deflacija, izraz koji nije poodavno u upotrebi a znači smanjenje novčanica u opticaju i time podizanje kupovne vrednosti novca. Jes“™ da sve to i nismo osetilili ali nam je sve i bilo jasno, počeli smo da trošimo obećanu budućnost.
A u Šapcu tada, pa ništa novo. Sve po starom. Šabac je, uostalom, stari grad. I navike su stare. Komunalni arheolozi su radili svoje, istraživali ostatke prošlosti ispod trotoara i ulica. Vlast je po Srbiji primenjivala mere štednje, neki su se bunili a štedljivi narod to prihvatao, jer je na to i navikao.
S jeseni smo konstatovali “Da mi je pamet s vašara, kad idem na vašar“, naročito što je kiša obeležila i čuveni šabački Malogospojinski vašar. I na ovogodišnjoj Čivijadi Šapačani su se opet smejali sebi i svetu. Ne zna se kome više.
I tog meseca smo se pitali ima li tamo gore neko da zavrne slavine, opet nebo curi. Pa i po takvom vremenu prestonicom su defilovali otpušteni i uposleni radnici, zdravi lekari, obrazovani prosvetari, izučeni advokati, nedoobrazovani studenti... Svi traže svoja prava i to baš na brdovitom Balkanu. A Balkan se desio ni na Istoku, ni na Zapadu. Leprša. Narodna veli da je Srbiji Bog odredio da se stalno buni.
Jesen nas je malo ogrejala, Vlada oladila merama štednje a međunarodna politika ostala dosledna evropejskim zavrzlamama. Svetskim i belosvetskim.
Kako se bližio kraj godine političari su postajali sve tiši a pevači sve glasniji. Sve u ime naroda i po onoj već poznatoj “Ko peva zlo ne misli a ko misli nije mu do pesme“.
Prvi decembarski sneg a naročito led okovali su pola Srbije, neke reke i rečice su se opet uzjogunile, kao i poneki ljudi. Kod nas su i klima i pojedinci ostali dosledni, klimataju.
Ovog decembra i “Glas Podrinja“ je napunio sedamdeset godina postojanja. I sada se oseća kao nezbrinuti starac koji čeka da ga opet udome.
Ipak, prođe godina. Ne ponovila se. I opet narodna, ali ona koja veli “I nemanje ima kraj“. Zna se “I ovo će biti juče“. Bilo pa prošlo, aproći će i ono što će biti. Zato treba biti svim dovoljan, svačim zadovoljan, pamti i narod. Po onoj “Što imamo to ćemo deliti, ljudsku reč i čašu rakije“!