Panta MihailoviĆ znameniti Srbin iz MaČve
Otadžbini darovao telefon
Rodio se u Bogatiću 1854. godine, a umro u 78. godini života u Beogradu. Instalirao je prvi telefon i telefonsku centralu u istoriji srpskog naroda, a sam u svom stanu nikada nije imao telefon
Pantelija - Panta Mihailović je znameniti Srbin iz Mačve, koji je u svom rodu, prvi put u njegovoj istoriji instalirao tu čudnu spravu, telefon i telefonsku centralu. Desilo se to 27. novembra 1882. godine. Tako je Kraljevina Srbija među prvim državama u svetu dobila telefon, čudnu spravu koju je izmislio Graham Bel 1876. godine pokazavši je na Sajmu tehnike u Filadelfiji.
Mladog Panteliju Mihailovića iz rodnog Bogatića odveo je jedan trgovac na školovanje. Očigledno da je bio talentovano i vredno pažnje dete. Škole je završio u Nemačkoj i Švajcarskoj. Kao priznati stručnjak zaposlio se u tada velikoj firmi „Simens - Hlens“. Od tog rada stekao je pozamašno bogatstvo. Život na visokoj nozi nikako mu nije mogao nadoknaditi nostalgiju za rodnom Mačvom i Srbijom. Odlučio je da svoj imetak uloži u instaliranje telefonske centrale u Beogradu. U svojim dnevnicima je zabeležio: „Bio sam neverovatno idealista. Dođem u Srbiju iako sam mogao da napravim velike poslove u Nemačkoj ili ma gde drugde, da učestvujem u ratu 1876. (Srbija sa Turskom). Kad se rat završio imao sam strašnih dana, a 1882. godine sećam se živo, padne mi na um da instaliram telefon u Beogradu. Niko tu nije imao pojma o telefonu.“
Pantelija je sav svoj imetak uložio u instaliranje telefona i telefonske centrale u Beogradu. Ali, nisu ga razumeli. U takve ljude se gledalo kao u neke čudake, a ponajviše kao ludake. Međutim, Pantelija je donekle uspeo i ostavio neizbrisiv trag.
Prve ustanove koje su telefonski bile povezane u Srbiji bile su u Beogradu - Velika škola, danas Kapetan Mišino zdanje i Požarna komanda, dvor i uprava grada, Narodna skupština i Ministarstvo unutrašnjih dela, Narodna banka i Ministarstvo finansija. Od privatnika javio se samo poznati industrijalac Đorđe Vajfert. Pantelija je telefonske usluge nudio 20 dinara mesečno za svaki broj, a van grada od svakog kilometra 10 dinara. Kao što biva kod Srba, svaka novina ide teško, tako je i uvođenje telefona. Beležimo primer kada je Panta Mihailović otišao da ponudi prvo ministra Vojske Tešu Nikolića. Ministar ga je pažljivo saslušao, a onda ga doveo do prozora i pokazao:“Vidiš li ove?“ „Vidim, konjanici“, uzvratio je Pantelija. „Pa šta će meni onda taj tvoj telefon, kad ovi moji momci mogu za tri minuta do grada i jave šta treba? Mani se ti ćorava posla“.
I pored ovoga, Pantelija je bio uporan. Otišao je kod potpukovnika Goste Radosavljevića, kasnije ministra građevine, sa kojim se dogovorio da na svoju ruku instalira telefon od vojnog odeljenja do žandarmerijske stanice na Paliluli. Sutradan se ministar Teša našao u čudu. Saginjao se ispod stola, gledao u ormare da vidi da li neko govori, kako bi se uverio da je telefon đavolska sprava za lakoverne. Kad se uverio da iz slušalice ide glas i da on može da pošalje na drugu stranu poruku, onda je pristao da mu Pantelija objasni princip rada telefona. Posle toga ministar je pozvao sve svoje saradnike rečima:“Pa, gospodo, hajde da vidite čudo neviđeno - telefon“. Međutim, i pored toga u Srbiji nije odmah zazvonio telefon. Pantelija je uložio svu svoju ušteđevinu, a telefonska štacija je propala.
Tek posle deset godina, u Srbiji se počelo sa instaliranjem telefona, najpre u Beogradu i Nišu. Pantelija je razočaran u svoju Srbiju otišao u Ameriku. Vratio se ubrzo. Nostalgija za rodnim krajem je bila jača od svega. Zaposlio se na železnici.
Umro je u Beogradu 7. februara 1932. godine. Nikada za svog života nije imao telefon u stanu. Bio je Teslin saradnik, a u Bogatiću nema obeležje da je postojao.
Mladog Panteliju Mihailovića iz rodnog Bogatića odveo je jedan trgovac na školovanje. Očigledno da je bio talentovano i vredno pažnje dete. Škole je završio u Nemačkoj i Švajcarskoj. Kao priznati stručnjak zaposlio se u tada velikoj firmi „Simens - Hlens“. Od tog rada stekao je pozamašno bogatstvo. Život na visokoj nozi nikako mu nije mogao nadoknaditi nostalgiju za rodnom Mačvom i Srbijom. Odlučio je da svoj imetak uloži u instaliranje telefonske centrale u Beogradu. U svojim dnevnicima je zabeležio: „Bio sam neverovatno idealista. Dođem u Srbiju iako sam mogao da napravim velike poslove u Nemačkoj ili ma gde drugde, da učestvujem u ratu 1876. (Srbija sa Turskom). Kad se rat završio imao sam strašnih dana, a 1882. godine sećam se živo, padne mi na um da instaliram telefon u Beogradu. Niko tu nije imao pojma o telefonu.“
Pantelija je sav svoj imetak uložio u instaliranje telefona i telefonske centrale u Beogradu. Ali, nisu ga razumeli. U takve ljude se gledalo kao u neke čudake, a ponajviše kao ludake. Međutim, Pantelija je donekle uspeo i ostavio neizbrisiv trag.
Prve ustanove koje su telefonski bile povezane u Srbiji bile su u Beogradu - Velika škola, danas Kapetan Mišino zdanje i Požarna komanda, dvor i uprava grada, Narodna skupština i Ministarstvo unutrašnjih dela, Narodna banka i Ministarstvo finansija. Od privatnika javio se samo poznati industrijalac Đorđe Vajfert. Pantelija je telefonske usluge nudio 20 dinara mesečno za svaki broj, a van grada od svakog kilometra 10 dinara. Kao što biva kod Srba, svaka novina ide teško, tako je i uvođenje telefona. Beležimo primer kada je Panta Mihailović otišao da ponudi prvo ministra Vojske Tešu Nikolića. Ministar ga je pažljivo saslušao, a onda ga doveo do prozora i pokazao:“Vidiš li ove?“ „Vidim, konjanici“, uzvratio je Pantelija. „Pa šta će meni onda taj tvoj telefon, kad ovi moji momci mogu za tri minuta do grada i jave šta treba? Mani se ti ćorava posla“.
I pored ovoga, Pantelija je bio uporan. Otišao je kod potpukovnika Goste Radosavljevića, kasnije ministra građevine, sa kojim se dogovorio da na svoju ruku instalira telefon od vojnog odeljenja do žandarmerijske stanice na Paliluli. Sutradan se ministar Teša našao u čudu. Saginjao se ispod stola, gledao u ormare da vidi da li neko govori, kako bi se uverio da je telefon đavolska sprava za lakoverne. Kad se uverio da iz slušalice ide glas i da on može da pošalje na drugu stranu poruku, onda je pristao da mu Pantelija objasni princip rada telefona. Posle toga ministar je pozvao sve svoje saradnike rečima:“Pa, gospodo, hajde da vidite čudo neviđeno - telefon“. Međutim, i pored toga u Srbiji nije odmah zazvonio telefon. Pantelija je uložio svu svoju ušteđevinu, a telefonska štacija je propala.
Tek posle deset godina, u Srbiji se počelo sa instaliranjem telefona, najpre u Beogradu i Nišu. Pantelija je razočaran u svoju Srbiju otišao u Ameriku. Vratio se ubrzo. Nostalgija za rodnim krajem je bila jača od svega. Zaposlio se na železnici.
Umro je u Beogradu 7. februara 1932. godine. Nikada za svog života nije imao telefon u stanu. Bio je Teslin saradnik, a u Bogatiću nema obeležje da je postojao.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
25. april 2024.
