Berza

  • aero 896 ▲ 3,11%
  • dinnpb 3.622 ▼ -0,77%
  • enhl 645 ⚫ 0,00%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • kmbnpb 1.298 ▲ 0,23%
  • mtlc 2.000 ▲ 0,05%
  • niis 683 ▲ 0,44%
  • slmh 4.500 ⚫ 0,00%
  • utsi 1.300 ▼ -13,33%
(16. april 2015.)
POVODOM DANA ŠAPCA

PREDAJA ŠABAČKOG GRADA

Konferencija u carigradskom predgrađu Kanlidži, održana u leto 1862. godine, završena je samo delimičnim uspehom srpske diplomatije. Sukob započet ubistvom srpskog dečaka na Čukur ““ česmi (tur. Česma u rupi), koji je potom doveo do bombardovanja Beograda, razrešen je na način koji je trenutno sprečio srpsko - turski rat, ali nije doveo do konačnog rešenja pitanja turskih garnizona u gradovima (Soko, Užice, Beograd, Smederevo, Šabac i Kladovo). Odlukama konferencije, rešeno je da se poruše dva manja grada, Soko i Užice, dok bi preostala četiri ostala u turskim rukama. Osim toga, bilo je predviđeno da u garnizonima, boravi samo regularna vojska, a ne bašibozuci (neregularne trupe, dobrovoljci, poznati po nedostatku discipline), kao i da se snabdevanje ovih garnizona u narednom periodu obavlja samo rečnim putem. Konačno, najveća dobit za Srbiju, bio je definitivan odlazak svih Turaka iz Srbije koji ne pripadaju garnizonima. Tako je već u septembru 1862. godine, jedan deo šabačkih muslimana prešao u Beograd, dok je većina sačekala novembar i prešla u Zvornički sandžak, u koji je po svim podacima iseljeno nekoliko stotina šabačkih muslimana. Posada koja je ostala u šabačkoj tvrđavi, brojala je do 500 pripadnika regularnih turskih vojnika, nizama (arap. red, poredak, regularnost). Međutim, ovakvi rezultati konferencije u Kanlidži, nisu zadovoljili kneza Mihaila, ali ni samu Portu. Srbija nije dobila gradove, a Porta nije uspela da raspusti narodnu vojsku, koja je postajala ozbiljna pretnja daljem turskom prisustvu u Srbiji. Predsednik srpske vlade Ilija Garašanin, objašnjavao je drugim balkanskim hrišćanima da su ovim rešenjem, pripreme za konačni obračun sa Turskom samo odložene.
Konačno rešenje
Kako pitanje gradova sa turskim posadama nije bilo rešeno 1862. godine, sledeća povoljna prilika ukazala se samo nekoliko godina nakon toga. U proleće 1866. godine, na Kritu, izbija ustanak pod rukovodstvom organizacije Heterija (grčko tajno udruženje, koje je za cilj imalo oslobođenje Grčke i drugih balkanskih naroda od turske vlasti). Ustanak koji je težio sprovođenju reformi, zvanično je bio uperen protiv turske vlasti i pretio je da svojim primerom uzbuni prvenstveno Grke, ali i druge balkanske narode pod turskom vlašću. Austrija, kao nezaobilazan činilac u međunarodnim odlukama koje se tiču Balkana, gubi iste te godine rat sa Pruskom. Oslabljena nakon ovog poraza, ona se oseća nesposobnom da u narednih nekoliko godina aktivno učestvuje u rešavanju Istočnog pitanja, pa joj ne odgovara dalja eskalacija sukoba. Ustanak na Kritu koji se širio, nije nimalo išao na ruku Austriji, jer bi eventualno stvaranje nekih novih nezavisnih država u granicama Osmanskom carstva bilo protivno interesima Austrije (ona je u tome videla pretnju po svoje južne provincije, jer bi stvaranjem nekih novih privlačnih centara na svojim južnim granicama, ona i sama mogla imati problem, zbog stanovništva koje je iste narodnosti i vere). Austrija, tako pokušava da smiri sukob, insistiranjem da se zadovolje opravdani zahtevi hrišćanskih sila na Balkanu, sve dokle ti ciljevi ne označavaju osnivanje novih nezavisnih država u osnosu na Osmansko carstvo. Splet međunarodnih okolnosti, u tom trenutku je opredelio i ostale evropske sile Rusiju, Francusku, Italiju, Prusku, Veliku Britaniju, da podrže ili bar ne ometaju srpske zahteve za predajom preostalih gradova. Knez Mihailo je istovremeno vodio i aktivnu spoljnu politiku usmerenu na eventualni dogovor sa balkanskim narodima i njihovim predstavnicima. Pokazalo se da i pored izvesnog približavanja stavova, zrelosti za zajedničku akciju protiv Turske sa Grčkom, Bugarskom i Crnom Gorom, još nije bilo. Na kraju, nespremnost srpske vojske u tom trenutku za eventualni sukob, bio je možda i odlučujući faktor da knez Mihailo odluči da sve snage uloži u rešavanje pitanja predaje gradova mirnim putem. Srpski poslanik u Carigradu, Jovan Ristić, predaje početkom novembra 1866. godine, velikom veziru Ruždi paši, pismo u kojem sa puno poštovanja prema Porti i Sultanu, traži od njih napuštanje gradova. Pritisak velikih evropskih sila na Portu, značio je da se ustupak Srbiji mora učiniti, jedino je pitanje bio način kako to izvesti, a da se pritom sultanov ugled ne poljulja. Iako je Porta odugovlačila, razbuktavanje ustanka na Kritu, početkom 1867. godine, učinilo je da se ubrza rešavanje pitanja tvrđava. Ubrzo je u Carigrad pozvan knez Mihailo da primi ferman o predaji gradova. Uz državne počasti, knez Mihailo je primio ferman sledeće sadržine:
,,Pošto ovaj moj visoki znak bude prispeo, neka je u znanju sadanjem srbskom vladaocu Knjazu Mihailu, kako meni odveć na srcu leži, da se bezbednost građana i spokojstvo Srbije, koja je sastavni deo moje carevine održi i umnoži; i prema tome nuždno je, da se gradovi u Srbiji, kao: Beograd, Fetislam (Kladovo), Smederevo i Šabac svagda u dobrom stanju i na način shodan za bezbednost građana održe; pa imajući tvrdo ubeđenje da ćeš ti i u obšte ceo srbski narod, koji je svojstvima vernosti i lojalnosti obdaren, ove gradove po mojoj želji čuvati i njima dobro upravljati. Ja sam sada za shodno našao, da se uprava označeni gradova tebi i srbskoj vojsci poveri s tim, da se odsada na bedemima i kulama njiovim pored moje carske zastave vije i srbska zastava. Ja sam uveren da ćeš ti i narod srbski moći dostojno oceniti rešenje, koje je javnim i faktičkim dokaz moga blagovolenja i poverenja prema tebi i narodu srbskom, da će vlada srbska podpuno i svagda ispunjavati obveznosti, koje ona ima prema sizerenom dvoru i da ćete bodro nastojavati da se označeni gradovi sačuvaju.
Obznanjujući ovo rešenje, kojim se uprava ti gradova na označeni način tebi poverava, pridodajem, da se ima predhodno iziskati od moje vlade saizvolenje, kad bi imala preduzeti na njima kakva preinačenja.
Ovaj moj carski nalog odpušten je i tebi dat petoga dana meseca Zilhidže hiljadu dvesta osamdeset treće godine.“ (reč je o 29. martu 1867. godine)
Ferman je srpskom narodu obnarodavan na Kalemegdanu, 6. aprila 1867. godine. Srpska i turska vojska uparađena jedna pored druge, dočekale su kneza Mihaila tačno u 10 časova. Pred zastavom postrojenog turskog bataljona Ali ““paša, zapovednik beogradske tvrđave, predao je na crvenom kadifnom jastučetu optočenim zlatnim gajtanom, ključeve preostalih utvrđenja. Knez Mihailo je podigao ključeve u vis, a u tom trenutku muzika je zasvirala narodni marš Prag je ovo milog Srpstva.
Odlazak turske vojne posade iz Šapca
Šabački grad je šezdesetih godina 19. veka, bio u dosta lošem stanju. Iako je prema Feliksu Kanicu, posle 1862. godine, bedem popravljen, jarak produbljen i u njemu je stalno boravila posada od 500 nizama pod jednim bimbašom, šabačka tvrđava je bila daleko od ozbiljnog vojnog utvrđenja. Načelnik opšteg vojnog odeljenja Glavne vojne uprave Ranko Alimpić, je u svom izveštaju iz 1863. godine, naveo da šabački grad predstavlja antiku fortifikacije i da nije ništa drugo, nego starinski kastel, bez ikakve ofanzivne, a slabe defanzivne snage. Ipak, za Tursku je Šabac bio strateški važan grad, u kojem je sve do aprila meseca i objavljivanja sultanove odluke, bila smeštena turska vojna posada. Shodno donetom fermanu, Turci su svoje trupe počeli da povlače već krajem marta. Iz Šabačke tvrđave su definitivno izašli 10. aprila (danas je to 22. april, po gregorijanskom kalendaru, koji je u Srbiji zvanično u upotrebi od 1919. godine), a o tome pešadijski kapetan Lazar Cukić obaveštava ministra vojnog pukovnika Blaznavca, sledećim rečima: ,,Trupa srpska ušla je u 8:30 sati ujutru u grad i smena je u isto vreme izvršena. Turska trupa u 10 sati krenula se. Sve je na miru svršeno“ .Svi turski vojnici napustili su Šabačku tvrđavu rekom, posedavši u svoje čamce, čunove.
Odlazak turske vojne posade označio je kraj, više od tri i po veka Osmanske vladavine na ovom prostoru. Srpska vlast proširena je i na ovaj deo Šapca, što je označilo neometan izlaz na reku Savu i široku mogućnost za trgovinsku razmenu sa Austro ““ Ugarskom. U narednim godinama, Šabac postaje značajno izvozničko mesto, obim spoljno-trgovinskog rasta naglo je rastao posle 1867. godine, a grad je počeo polako da se industrijalizuje. Napredak saobraćaja, trgovine, društvenog života govori nam da je i Šabac u drugoj polovini 19. veka, živeo svoju Belle Epoljue, koja će trajati sve do početka Velikog rata.
Istoričar Dejan Živanović

Najnoviji broj

18. jul 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa