Инфо

Берза

  • aero 1.695 ▼ -0,24%
  • alfa 33.990 ▼ -0,03%
  • crfs 6.000 ▼ -29,41%
  • enhl 680 ▼ -7,48%
  • glos 181 ▼ -8,59%
  • impl 3.151 ▲ 5,00%
  • jesv 5.050 ⚫ 0,00%
  • kmbn 2.141 ▲ 4,08%
  • niis 687 ▲ 0,15%
  • rmks 2.000 ▲ 8,28%
  • rso1488 119,68 ▼ -6,06%
  • rso18171 107,65 ▲ 0,50%
  • sjpt 150 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • ztpk 420 ⚫ 0,00%
(23. јул 2015.)
НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ

ХОДОЧАСНИК (III)

Има још много чудног у том подземљу на која у потпуности не знају одговорити ни археолози, а камоли наш водич. Чудећи вратили смо се на површину, у наш свет, у коме је сунце умилно грејало.
И тако, прво смо видели оно што нисмо мислили да ћемо видети када смо кренули на тако далек пут.
После краће вожње зауставили смо се на платоу одакле смо видели оно што смо и очекивали: огромне шиљате куле начичкане бројним отворима. Израњале су немо из беле долине, јер је овде лава била такве боје. Призор као у бајци, само су недостајали вилењаци који се пентрају уз куле и вршљају око отвора у њима.
Како су ову долину звали некадашњи становници није познато, али данашњи је називају Долином голубова. На табли је то крупним словима на енглеском, да цео свет разуме, исписано Пигеон Валлеy. А те рупе на литицама стена и изгледају као да су голубија гнезда, па није ни чудо што су ту долину тако назвали.
Водич нам рече да је овде онај ручак који се плаћа. Ресторан је доле десно испод платоа. Испружи руку да нам покаже где, па је мало уврну и упре прстом, што је значило да треба да скренемо десно. И само што закорачисмо наниже када из супротног правца, од ресторана, смејући се, изронише Кореанке, лепе косооке девојке. Невероватно, и овде су већ стигле. Свуда на свету их има. Научио сам одавно да их разликујем. Оне су мало блеђе и ширег су лица од Јапанки, а нешто крупније од Кинескиња. Баш то ме је, када смо Вера ја били у Тунису, у Сахари питала Кореанка Ким Ли: „Знам ли да разликујем њих и Јапанце“. „Мислим да знам“, одговорио сам. Сада сам био потпуно сигуран. Нисам могао погрешити. Иза ових девојака наиђоше и пар момака Кореанаца, али ми не привукоше пажњу као девојке. Њих само приметих.
Ресторан, монтажна грађевина од дрвета застакљена на страни према долини, да се туристи наслађују призором из Долине голубова док једу, могао је да прими стотину, а можда и више гостију одједном. Столови су били, у низу, густо упаковани један до другог, а не као у кафани сваки за себе.
Наш водич је био на линији са јелима. Ишао је од тепсије до тепсије и објашњавао детаљно шта је у којој. Моји Пољаци су пажљиво слушали. Чекајући да водич стигне до последње премишљали су шта би узели. И ја одабрах нешто, већ сам и заборавио шта то би. Лубеницу сам одабрао за касније, после главног јела, то знам. И таман сам хтео да седнем за један од оних столова када ми водич руком показа на пролаз иза линије са јелима. Послушах га и са послужавником у рукама упутих се тамо. Ништа није указивало да се иза пролаза крије пространа сала за ручавање. И то не било каква, већ као да је у подземном граду, укопана у лаву. Свод изнад сале подупирало је неколико масивних стубова. Нису били унети, већ су обликовани на лицу места од лаве која није изнета из сале него је остала где је и стајала, још од времена када су вулкани усахли. Овде столови нису били густо набијени као тамо у оном монтажном делу. Били су комотно размештени, а за сваки је могло сести шест до осам гостију.
Одмах после ручка кренули смо даље. Наравно, претходно смо сви уредно платили што смо наручили. Није било скупо. Мислим да је мене ко-штало свега 5-6 евра.
Оне куле које смо гледали из даљине сада су нам биле на дохват руке. Водич рече да имамо на располагању 45 минута за разгледање. То и није баш много за онолики простор који је био пред нама. Зато се сви брзо сјурисмо у дољу испод кула. За трен се свуда размилесмо. Од целе наше групе испред мене остаде само један момак и једна девојка. Ишли су у истом правцу куда и ја. Свуда око нас штрчале су шиљате куле које као да су изникле из лаве. Све од реда биле су избушене, од подножја до врха. Питао сам касније водича како су куле настале.
- Ерозијом - рече он. - Кад се вулканска бујица зауставила вода и ветар почели су свој посао. Временом, под њиховим налетом мекше стене су се осипале и претварале у прашину. Ветар ју је потом разгонио, а оно што он није успео да растера спирала је вода заједно са крупнијим комадима лаве односећи их кроз новонастале долине. Чвршће стене су остајале на месту. Како је време пролазило оне су све више израњале из меке лаве. Тако су настали ти чудни облици стена као да их је неко клесао.
Нисам имао намеру да улазим у било коју просторију у оним стенама. Само сам хтео, због краткоће времена, да те чудне куле погледам изблиза које су издалека изгледале тако нестварно.
Ни сам не знајући зашто, упутих се најдаљој и највишој литици у долини. Онај млади пар, као и ја, пео се уз стрмину од уситњене лаве ка истој литици из које су немо зјапили тамни отвори.
Стазе на стрмини кривудале су у разним смеровима. Укосо, улево, удесно, а и право узбрдо. Између стаза, у оној сувоти, настанила се трава. Није била као наша, сочна и мека, већ сува и оштра. Многобројни посетиоци утабали су стазе. Од силног гажења лава се претворила у прашину. На стрмијим деловима ноге су проклизавале и тонуле у меки прах.
А када се нађох у подножју литице ипак пожелех, кад сам се већ ту задесио, да уђем у неку просторију. Све су биле отворене. Ни на једној није било ни врата, нити некаквих прозора. Ако је на њима некада нешто налик томе и постојало, давно је нестало. Све је збрисано под налетом векова. Остале су једино просторије, собе, у којима су некада људи живеле. Њих нико није могао развући као што је то чињено са зиданим грађевинама. Биле су уклесане у стене и стога их, разумљиво, нико није могао изнети или разрушити. Остале су онакве какве су биле када су и напуштене. Свуда по поду била је расута здробљена лава. Иста она по којој су ходили прави становници ових здања.
Бранко Станић

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa