HODOČASNIK (III)

Ima još mnogo čudnog u tom podzemlju na koja u potpunosti ne znaju odgovoriti ni arheolozi, a kamoli naš vodič. Čudeći vratili smo se na površinu, u naš svet, u kome je sunce umilno grejalo.
I tako, prvo smo videli ono što nismo mislili da ćemo videti kada smo krenuli na tako dalek put.
Posle kraće vožnje zaustavili smo se na platou odakle smo videli ono što smo i očekivali: ogromne šiljate kule načičkane brojnim otvorima. Izranjale su nemo iz bele doline, jer je ovde lava bila takve boje. Prizor kao u bajci, samo su nedostajali vilenjaci koji se pentraju uz kule i vršljaju oko otvora u njima.
Kako su ovu dolinu zvali nekadašnji stanovnici nije poznato, ali današnji je nazivaju Dolinom golubova. Na tabli je to krupnim slovima na engleskom, da ceo svet razume, ispisano Pigeon Valley. A te rupe na liticama stena i izgledaju kao da su golubija gnezda, pa nije ni čudo što su tu dolinu tako nazvali.
Vodič nam reče da je ovde onaj ručak koji se plaća. Restoran je dole desno ispod platoa. Ispruži ruku da nam pokaže gde, pa je malo uvrnu i upre prstom, što je značilo da treba da skrenemo desno. I samo što zakoračismo naniže kada iz suprotnog pravca, od restorana, smejući se, izroniše Koreanke, lepe kosooke devojke. Neverovatno, i ovde su već stigle. Svuda na svetu ih ima. Naučio sam odavno da ih razlikujem. One su malo bleđe i šireg su lica od Japanki, a nešto krupnije od Kineskinja. Baš to me je, kada smo Vera ja bili u Tunisu, u Sahari pitala Koreanka Kim Li: „Znam li da razlikujem njih i Japance“. „Mislim da znam“, odgovorio sam. Sada sam bio potpuno siguran. Nisam mogao pogrešiti. Iza ovih devojaka naiđoše i par momaka Koreanaca, ali mi ne privukoše pažnju kao devojke. Njih samo primetih.
Restoran, montažna građevina od drveta zastakljena na strani prema dolini, da se turisti naslađuju prizorom iz Doline golubova dok jedu, mogao je da primi stotinu, a možda i više gostiju odjednom. Stolovi su bili, u nizu, gusto upakovani jedan do drugog, a ne kao u kafani svaki za sebe.
Naš vodič je bio na liniji sa jelima. Išao je od tepsije do tepsije i objašnjavao detaljno šta je u kojoj. Moji Poljaci su pažljivo slušali. Čekajući da vodič stigne do poslednje premišljali su šta bi uzeli. I ja odabrah nešto, već sam i zaboravio šta to bi. Lubenicu sam odabrao za kasnije, posle glavnog jela, to znam. I taman sam hteo da sednem za jedan od onih stolova kada mi vodič rukom pokaza na prolaz iza linije sa jelima. Poslušah ga i sa poslužavnikom u rukama uputih se tamo. Ništa nije ukazivalo da se iza prolaza krije prostrana sala za ručavanje. I to ne bilo kakva, već kao da je u podzemnom gradu, ukopana u lavu. Svod iznad sale podupiralo je nekoliko masivnih stubova. Nisu bili uneti, već su oblikovani na licu mesta od lave koja nije izneta iz sale nego je ostala gde je i stajala, još od vremena kada su vulkani usahli. Ovde stolovi nisu bili gusto nabijeni kao tamo u onom montažnom delu. Bili su komotno razmešteni, a za svaki je moglo sesti šest do osam gostiju.
Odmah posle ručka krenuli smo dalje. Naravno, prethodno smo svi uredno platili što smo naručili. Nije bilo skupo. Mislim da je mene ko-štalo svega 5-6 evra.
One kule koje smo gledali iz daljine sada su nam bile na dohvat ruke. Vodič reče da imamo na raspolaganju 45 minuta za razgledanje. To i nije baš mnogo za onoliki prostor koji je bio pred nama. Zato se svi brzo sjurismo u dolju ispod kula. Za tren se svuda razmilesmo. Od cele naše grupe ispred mene ostade samo jedan momak i jedna devojka. Išli su u istom pravcu kuda i ja. Svuda oko nas štrčale su šiljate kule koje kao da su iznikle iz lave. Sve od reda bile su izbušene, od podnožja do vrha. Pitao sam kasnije vodiča kako su kule nastale.
- Erozijom - reče on. - Kad se vulkanska bujica zaustavila voda i vetar počeli su svoj posao. Vremenom, pod njihovim naletom mekše stene su se osipale i pretvarale u prašinu. Vetar ju je potom razgonio, a ono što on nije uspeo da rastera spirala je voda zajedno sa krupnijim komadima lave odnoseći ih kroz novonastale doline. Čvršće stene su ostajale na mestu. Kako je vreme prolazilo one su sve više izranjale iz meke lave. Tako su nastali ti čudni oblici stena kao da ih je neko klesao.
Nisam imao nameru da ulazim u bilo koju prostoriju u onim stenama. Samo sam hteo, zbog kratkoće vremena, da te čudne kule pogledam izbliza koje su izdaleka izgledale tako nestvarno.
Ni sam ne znajući zašto, uputih se najdaljoj i najvišoj litici u dolini. Onaj mladi par, kao i ja, peo se uz strminu od usitnjene lave ka istoj litici iz koje su nemo zjapili tamni otvori.
Staze na strmini krivudale su u raznim smerovima. Ukoso, ulevo, udesno, a i pravo uzbrdo. Između staza, u onoj suvoti, nastanila se trava. Nije bila kao naša, sočna i meka, već suva i oštra. Mnogobrojni posetioci utabali su staze. Od silnog gaženja lava se pretvorila u prašinu. Na strmijim delovima noge su proklizavale i tonule u meki prah.
A kada se nađoh u podnožju litice ipak poželeh, kad sam se već tu zadesio, da uđem u neku prostoriju. Sve su bile otvorene. Ni na jednoj nije bilo ni vrata, niti nekakvih prozora. Ako je na njima nekada nešto nalik tome i postojalo, davno je nestalo. Sve je zbrisano pod naletom vekova. Ostale su jedino prostorije, sobe, u kojima su nekada ljudi živele. Njih niko nije mogao razvući kao što je to činjeno sa zidanim građevinama. Bile su uklesane u stene i stoga ih, razumljivo, niko nije mogao izneti ili razrušiti. Ostale su onakve kakve su bile kada su i napuštene. Svuda po podu bila je rasuta zdrobljena lava. Ista ona po kojoj su hodili pravi stanovnici ovih zdanja.