HODOČASNIK (II)

A ta lava, dovoljno meka da se obrađuje, a dovoljno čvrsta da drži svod iznad prostorije, bila je razlog zašto su ljudi u ovom kraju sebi pravili staništa bušeći stene. A i te stene, kao i sve u tom kraju, isto su od lave samo nešto čvršće. Nije tu bilo pravog kamenja, čvrstog i temeljnog, pa da se klesanjem malo doradi i posle gradi kome šta treba. Da zida kuće, podiže hramove ili zidinama opasuje gradove.
U tome je bila tajna zašto ljudi u Kapadokiji nisu zidali, već su ulazili u stene ili se zavlačili duboko u, ne mogu da kažem zemlju, jer zemlje tu nema, već u lavu. Tako im je bilo najlakše. Da dovlače kamenje nije im bilo zgodno. Nema tu nekih vodenih tokova, pa da se sa kamenjem na brodovima spuste niz reku kao što su to činili stari Egipćani kada su iz Asuana dovlačili kamene gromade. Ovde su objekti već bili tu, podignuti, samo je bilo potrebno ući u njih, a to su činili dletom i čekićem. Dok bi izdubili jednu prostoriji dobro bi se nagutali prašine, a toliko toga je izdubljeno. Generacije su to radile. Nije to odjednom urađeno. Potrajalo je. Vekovima su tu ljudi nešto čeprkali, a možda je prošlo i više od hiljadu godina dok od prvog bušenja nisu nastali nadzemni i podzemni gradovi. Ako bi kome zafalila neka prostorija ili soba nije morao da ih doziđuje, ovde su ih dobušivali. A to što su iščeprkali samo bi izbacili ispod stene i tu ostavili. Što su više prostorija izrađivali nasip ispod stena je bio viši i širi. I oni su se, sigurno, nekada, kao i mi danas, klizali niz te padine.
A pre nego što sam se našao u srcu Kapadokije, mislio sam da su stene bušili samo hrišćani, a činili su to mnogi, mnogo pre njih. Oni su samo nastavili davno započeti posao.
Ipak ova staništa nisu potpuno napuštena. Neki stanovi, da ih tako nazovem, još imaju svoje stanare. Neki čak imaju i isklesane terase ograđene običnim motkama. Na jednoj, kao da je na prvom spratu, sedela je žena. Lice joj je dobrim delom bilo skriveno zabrađenom maramom. Kada usmerih foto aparat prema njoj ona hitro umače. Dal“™ bi Turkinja il“™ Kurdistanka ne bih znao reći ni da sam je dobro video. Između njih ne pravim razliku kao što znam između Koreanki i Japanki.
A nekoliko rupa u stenama iza kojih su se krile sobe bile su primitivno zastakljene. To su ovi sadašnji stanovnici učinili da ih ne bije promaja.
Vreme za razgledanje je isteklo. I kako se naša grupa razmilela tako je, neprimetno, iz raznih rupa u dolini ponovo domilela do autobusa.
Sledili su drugi lokaliteti. Naravno, vodič je već unapred znao gde će nas sve voditi. Pominjao je uzgred i Goreme i Učisar i Čavušin, a i druga mesta čija imena nisam zapamtio. Toliko toga tu ima.
Zastali smo i na jednoj visoravni da se sa visine divimo onome što je priroda tu načinila. A načinila je u izobilju toliko čuda i lepote da im se ni kraj nije mogao sagledati.
Ali to nije bio kraj čudima toga dana. Došli smo na jedno mesto gde se iz ravnice, kao stub, uzdizala stena 27 metara u visinu. A na njenom vrhu, kao da su pečurke, čučale su još tri manje koje su se od sunca krile pod obodima kamenih šešira.
Krivili smo vratove čudeći se kako je to čudo nastalo. Vodič je dotle nešto drobio na poljskom da bi na kraju progovorio na engleskom:
- Ovde možete videti hrišćansku crkvu iz DžI veka.
Pokaza nam samo pravac. Da sa nama tamo ide nije mu padalo na pamet. Video je on tu crkvu ko zna koliko puta. Otišli smo sami, a on je ostao pod zastorom improvizovane kafane, restorana ili kako bi se već moglo nazvati to mesto gde su se prodavali piće i sendviči za okrepljenje. Bilo je tu i neizbežnih suvenira, dobro naprašenih.
Vodič je znao da nećemo promašiti. Crkva je bila u useklini između dve stene, ali ne zidana, već je, kao i sve u ovom kraju što je bilo, iskopana u steni od lave. U ovu crkvu se nije moglo ući, bolje reći popeti, bez merdevina. I onaj ko je baš želeo da vidi crkvu iznutra, a retko ko da nije, morao se pentrati uz drvene merdevine do ulaza koji je gledao sa visine od tri-četiri metra. Na njima nije bilo nikakve ograde da se za nju, ako neko, ne daj bože, poleti niz prečage, pridrži. A moglo se ići samo u jednom smeru. I to pojedinačno, nikako u paru. Pa su oni dole čekali da oni odgore siđu ili su oni gore čekali da se oni odole popnu.
A u crkvi, kao u malo većoj niši, nasuprot ulaza na isklesanom zidu u lavi bila je freska Isusa Hrista. Bar tako mi se činilo da nazirem njegov lik po zaostalim krzavim fragmentima u boji. U ovoj prostoriji hrišćani su vekovima obavljali božju službu. Danas se u njoj krste samo turisti, ako su hrišćani, ako nisu samo gledaju. Ja sam se tri puta prekrstio. Te noći pred polazak sanjao sam gadan san. Sačekao sam momenat da budem sam u crkvici, ne zbog toga što me je sramota da se pred drugima krstim, nego sam želeo da budem sam pred Hristom, i pred Bogom, ako ga ima.
U Kapadokiji su jedino hrišćani ostavili nešto od svog kulturnog nasleđa izgradivši mnoge crkve. Iza onih pređašnjih nema ništa. Nema nikakvih skulptura niti nekih drugih umetničkih predmeta. Imali su oni važnijeg posla. Trebalo je na površinu izvući na hiljade tona lave, a to nije bio ni malo lak posao. Kome je bilo u ono vreme posle tolike muke da se još zanima i umetnošću. Umetnost, a i umeće je bilo napraviti to što su oni napravili. Veći spomenik od toga nije bio potreban.