ŠKOLOVANjE U DOBA RATA

Pokrenuo je u svojoj petoj knjizi “Samo da topovi ćute“ Milorad Jevtić, penzionisani pukovnik iz Badovinaca, mnogo značajnih pitanja koja su se našla na iskušenju vremena u okruženju Prvog svetskog rata u kome su kako autor svedoči Mačvani pretrpeli velika zverstva okupatora. Vojnici Austro-Ugarske carevine nisu štedeli ni civile, a njihov prelazak preko Drine osetili su posebno meštani pograničnih sela. Ne zaobilazeći idiličnu sliku svog ognjišta i jednog od najvećih sela u Srbiji, penzionisani pukovnik Jevtić, poput pedantnog fotografa slika i stravične prizore rata i onog što bi se u modernom žargonu moglo nazvati genocid, koji su počinili vojnici moćne carevine nad nedužnim stanovnicima Mačve i cele Srbije, zašta nisu snosili nikakve posledice.
U sve to Jevtić je vešto upleo i priču o ljubavi dvoje mladih u vreme rata, a posebno ističemo i scenu o podučavanju azbuci novih Obilića i Nemanjića koji stalno produžuju vrstu i pune školske klupe u poslednje vreme istina sve manje. Upravo oni ali školovani treba da produže život selu i celoj državi, mimo svih razaranja, gladi i umiranja. Iskušenja su velika i to se posebno odnosi na decu koja nema sumnje obožavaju da jedu i orahe i jabuke, dok im računanje ne pričinjava zadovoljstvo, posebno kada su gladna, a pomenuti orasi i jabuke treba da posluže umesto računaljke i učitelja. U situaciji kad su ostali bez učitelja i popa, pojedini meštani se ipak trude da deca ne ostanu nepismena. Tako “đeda“, preuzima ulogu prosvetara (u to vreme učitelja ili popa) i školuuje decu uz pomoć oraha i jabuka, trudeći se da se mali vragovi, pre vremena učilima ne zaslade.
Jevtićeva nova knjiga je i dobra podloga za snimanje kakvog filma na ovu temu.