ШКОЛОВАЊЕ У ДОБА РАТА

Покренуо је у својој петој књизи “Само да топови ћуте“ Милорад Јевтић, пензионисани пуковник из Бадовинаца, много значајних питања која су се нашла на искушењу времена у окружењу Првог светског рата у коме су како аутор сведочи Мачвани претрпели велика зверства окупатора. Војници Аустро-Угарске царевине нису штедели ни цивиле, а њихов прелазак преко Дрине осетили су посебно мештани пограничних села. Не заобилазећи идиличну слику свог огњишта и једног од највећих села у Србији, пензионисани пуковник Јевтић, попут педантног фотографа слика и стравичне призоре рата и оног што би се у модерном жаргону могло назвати геноцид, који су починили војници моћне царевине над недужним становницима Мачве и целе Србије, зашта нису сносили никакве последице.
У све то Јевтић је вешто уплео и причу о љубави двоје младих у време рата, а посебно истичемо и сцену о подучавању азбуци нових Обилића и Немањића који стално продужују врсту и пуне школске клупе у последње време истина све мање. Управо они али школовани треба да продуже живот селу и целој држави, мимо свих разарања, глади и умирања. Искушења су велика и то се посебно односи на децу која нема сумње обожавају да једу и орахе и јабуке, док им рачунање не причињава задовољство, посебно када су гладна, а поменути ораси и јабуке треба да послуже уместо рачунаљке и учитеља. У ситуацији кад су остали без учитеља и попа, поједини мештани се ипак труде да деца не остану неписмена. Тако “ђеда“, преузима улогу просветара (у то време учитеља или попа) и школуује децу уз помоћ ораха и јабука, трудећи се да се мали врагови, пре времена училима не засладе.
Јевтићева нова књига је и добра подлога за снимање каквог филма на ову тему.