Berza

  • aero 891 ▼ -0,56%
  • enhl 650 ▲ 0,78%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • impl 3.300 ⚫ 0,00%
  • ineu 35.900 ▲ 2,57%
  • jesv 5.502 ▲ 0,04%
  • niis 681 ▼ -0,58%
  • nssj 600 ▲ 9,09%
  • rmks 2.640 ⚫ 0,00%
  • rso16142 109,85 ▼ -4,06%
  • svrl 555 ▼ -0,89%
  • tgas 11.602 ▼ -0,03%
  • tigr 74 ▲ 23,33%
  • tlkb 10.000 ⚫ 0,00%
  • vbse 1.800 ▲ 2,27%
(17. septembar 2015.)
ZORAN PANTELIĆ O DANIMA PROVEDENIM U SVETU ANIMACIJA DUŠANA VUKOTIĆA

ISPRED SVOGA VREMENA

„Ponovo bih voleo da proživim te godine“
Crtani filmovi su za većinu mladih bivše Jugoslavije bili nešto što se sa nestrpljenjem očekivalo tokom celog dana. Po osnivanju televizije postojao je samo jedan termin kada su mogli pratiti dogodovštine svojih junaka, pretežno nastalih u Diznijevoj produkciji. Starije generacije ipak pamte neponovljivog „Kalimera“, „Profesora Baltazara“, ali i „Loleka i Boleka“, „Gustava“. Malo ko se međutim seća da je daleke 1962. godine desetominutni animirani film „Surogat“ Dušana Vukotića osvojio oskara za najbolji crtani film.
- Film „Surogat“ je jedna veoma inteligentna asocijacija na buduće vreme. Već tada, 1961. kada je urađen, zapaženo je da postoji isuviše sintetičkih proizvoda koji zapljuskuju čovečanstvo i sve ga više odguruju od osnovnih civilizacijskih postulata i od čovečnosti pretvarajući ga u surovog slugu potrošačkog društva. Tu su se okupili pravi intelektualci koji su gledali čak ispred svog vremena. Predosećali su šta će doneti ovo savremeno potrošačko društvo koje će čoveka potpuno dehumanizovati i odvojiti od stvarnosti servirajući mu virtuelnu. To je genijalno odrađeno kako u „Surogatu“, tako i u „Nestašnom robotu“ – kaže sedamdeset devetogodišnji Zoran Pantelić, jedini živi svedok dešavanja pedesetih godina prošlog veka kada su odlukom Gradskog vijeća Zagreba na Zrinjevcu u Masleničkoj dodeljene prostorije studiju „Duga film“.
Od te 1951. godine sve je buknulo, da bi deceniju kasnije „Surogat“ osvojio sve ljude na zemaljskoj kugli sa pričom o trouglastom čovečuljku koji provodi vreme na plaži u imaginarnom svetu, svetu bez dimenzija.
- Studio je osvojio ukupno sto četrdeset šest domaćih i međunarodnih nagrada na festivalima počevši od Rio de Ženeira do Sidneja, Berlina, Firence. Sa svih strana su stizale prve i druge nagrade. Od sedam crtanih filmova, sa kojima je učestvovano u Puli, radio sam na četiri. Svi su pobrali nagrade tako da smo zasenili sve studije. U pitanju su bili vrhunski umetnici koji su po meni nadmašivali Diznijev studio u Holivudu.
Za sve to bila je zaslužna Vukotivećeva nepresušna stvaralačka vizija koja je u kasnijem periodu kombinovala dokumentarne sa crtanim filmovima.
- Vukotić je bio jedan veliki intelektualac, svestran. On je i režirao crtane filmove, pisao scenarije, učestvovao u animaciji. Išao je čak ispred svog vremena sa nekim svojim idejama. Bio je potpuno originalan za razliku od nekih saradnika koji su težili ka Diznijevoj školi. I dan-danas je veoma aktuelan. Veoma mi je drago kad nekad vidim neki od Vukotićevih filmova. Uvek se podsetim tog vremena.
„Trapavi švrća“, dugometražni crtani film „Kića“, „Kauboj Džimi“, „Abraka dabra“ koji je u Kanu osvojio prvu nagradu, bili su svet u koji je Zoran zavirio, ali i stvarao, zahvaljujući bratu Dobrivoju Beljkašiću, akademskom slikaru.
- To su bili vrhunski slikari, jugoslovenski intelektualci, muzičari. Umeće Vukotića da sve to sinhronizuje i poveže, a istovremeno da bude i režiser i pomoćnik animatora, bilo je neverovatno. Znao je da provede po četrnaest sati u studiju. Dobio sam dragocene savete od njega jer je u puno filmova učestvovao i kao crtač. Pomagao je svima u animaciji, a osamdeset odsto scenarija sam je napisao. Do odlaska na studije u Beograd radio sam animacije. Malo sam bojio i neke celuloidne trake koliko sam mogao dok Vukotić nije shvatio da ne vidim baš najbolje.
Drugačija vremena, način rada, uz veliki entuzijazam svih stvarali su nepresušni svet crtanih filmova za sve generacije. Mnogo drugačije nego danas.
-Bilo je za dečju dušu. Plemenito, poučno. Divnim kolorom. Danas su nekako te boje veštačke. Kao da prate metalizirane boje automobila. Onda je bila mnogo veća vezanost za prirodu, životinje, nešto tako.
Pripadajući generaciji učenika Šabačke gimnazije 1954/55. koja je izrodila velike umetničke stvaraoce poput slikara Milića Stankovića, arhitekte i skulptora Boška Kućanskog, scenografa međunarodnog ugleda Vladislava Lalickog, arhitekte i slikara Duška Durmića, Zoran Pantelić nije mogao drugačije nego da svoju umetničku crtu ispolji u nekom od kreativnih domena i to upravo u svetu animacija.
- Na mene je najviše uticao moj profesor crtanja Đorđe Kostić koji je zapazio da jako volim da slikam, da mi to baš ne ide od ruke zbog slabog vida. Kao dete sam prilikom pada u krečanu izgubio vid na desno oko dok je i levo pretrpelo oštećenja. Iako sam oduvek imao problema sa bojama, kolorom, crtanje mi je neverovatno išlo. Večito sam crtao. Čak i za vreme časova ispod klupe sam crtao na rolni toalet papira i na taj način proizvodio filmove. Pročitam neki roman i odmah ga pretvorim u crteže nadajući se da će jednog dana postati animacija. Nažalost, to se nikada nije realizovalo, niti je šta sačuvano.
Slikarstvo – ostvarena želja u penzionerskim danima
Mladalački entuzijazam za kreativnim radom i želja da umetnosti nešto novo podari realizovao je tek u penzionerskim danima.
- U Udruženju „Krug 10“ upoznao sam slikare koji su imali puno razumevanja za moje teškoće sa slabim vidom. Po njihovom nagovoru uradio sam jedan broj slika koje po meni predstavljaju nešto između crteža i slika u ulju. Tu sam pronašao jedan deo sebe. Povremeno sam ih i izlagao.
Eksperimentišući sa crtežom, uljanim bojama i temperama Zoran je pokušao da uljanu sliku približi više crtežu. Na taj način stvorio je sopstveni svet u kome boje nemaju presudnu važnost.
Druga ljubav - ronjenje
I pored problema sa vidom nije mogao da se odrekne svoje velike ljubavi prema ronjenju. Zahvaljujući ocu, koji je radio na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, učlanjenjem u Vojni ronilački klub uspeo je da učestvuje na raznim takmičenjima.
- Od rane mladosti sam sa svojim bratom voleo da ronim. Imao sam priliku da prilično proputujem i mnogo što-šta vidim, a i da prisustvujem brojnim takmičenjima. Najviše mi se svidela grčka obala, plavetnilo mora. Na obalama Francuske u Marseju doživeo sam vrlo neprijatne trenutke. Na jednom od takmičenja došlo je do kvara na aparatu za ronjenje tako da sam jedva preživeo. Bio sam četiri dana pod aparatima za disanje. Saut Hempton u Engleskoj, Balaton, cela Jadranska obala, mnogo uspomena. Zahvaljujući tome i danas sam u stanju da naslikam iz glave bilo koji predeo ispod vode sa obiljem biljnog i životinjsog sveta bez ikakvih teškoća. Ne treba mi ni fotografija, ni snimak, ni film. Sam reprodukujem ta sećanja koja su mi se duboko urezala, kao i boje.
Najlepša uspomena
Po diplomiranju na Tehnološkom fakultetu u Beogradu Zoran se zapošljava kao diplomirani inženjer tehnološke organizacije u HI „Zorka“ gde je i penzionisan. Svet animacija ostao je iza njega kao jedna od najlepših uspomena.
O. Gavrilović

Najnoviji broj

18. jul 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa