Инфо

Берза

  • aero 1.689 ▼ -0,06%
  • alfa 33.600 ▲ 0,28%
  • dinnpb 3.406 ▼ -2,41%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.001 ▲ 0,02%
  • lsta 399 ▼ -0,25%
  • niis 679 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • vzas 80 ⚫ 0,00%
(17. септембар 2015.)
ЗОРАН ПАНТЕЛИЋ О ДАНИМА ПРОВЕДЕНИМ У СВЕТУ АНИМАЦИЈА ДУШАНА ВУКОТИЋА

ИСПРЕД СВОГА ВРЕМЕНА

„Поново бих волео да проживим те године“
Цртани филмови су за већину младих бивше Југославије били нешто што се са нестрпљењем очекивало током целог дана. По оснивању телевизије постојао је само један термин када су могли пратити догодовштине својих јунака, претежно насталих у Дизнијевој продукцији. Старије генерације ипак памте непоновљивог „Калимера“, „Професора Балтазара“, али и „Лолека и Болека“, „Густава“. Мало ко се међутим сећа да је далеке 1962. године десетоминутни анимирани филм „Сурогат“ Душана Вукотића освојио оскара за најбољи цртани филм.
- Филм „Сурогат“ је једна веома интелигентна асоцијација на будуће време. Већ тада, 1961. када је урађен, запажено је да постоји исувише синтетичких производа који запљускују човечанство и све га више одгурују од основних цивилизацијских постулата и од човечности претварајући га у суровог слугу потрошачког друштва. Ту су се окупили прави интелектуалци који су гледали чак испред свог времена. Предосећали су шта ће донети ово савремено потрошачко друштво које ће човека потпуно дехуманизовати и одвојити од стварности сервирајући му виртуелну. То је генијално одрађено како у „Сурогату“, тако и у „Несташном роботу“ – каже седамдесет деветогодишњи Зоран Пантелић, једини живи сведок дешавања педесетих година прошлог века када су одлуком Градског вијећа Загреба на Зрињевцу у Масленичкој додељене просторије студију „Дуга филм“.
Од те 1951. године све је букнуло, да би деценију касније „Сурогат“ освојио све људе на земаљској кугли са причом о троугластом човечуљку који проводи време на плажи у имагинарном свету, свету без димензија.
- Студио је освојио укупно сто четрдесет шест домаћих и међународних награда на фестивалима почевши од Рио де Женеира до Сиднеја, Берлина, Фиренце. Са свих страна су стизале прве и друге награде. Од седам цртаних филмова, са којима је учествовано у Пули, радио сам на четири. Сви су побрали награде тако да смо засенили све студије. У питању су били врхунски уметници који су по мени надмашивали Дизнијев студио у Холивуду.
За све то била је заслужна Вукотивећева непресушна стваралачка визија која је у каснијем периоду комбиновала документарне са цртаним филмовима.
- Вукотић је био један велики интелектуалац, свестран. Он је и режирао цртане филмове, писао сценарије, учествовао у анимацији. Ишао је чак испред свог времена са неким својим идејама. Био је потпуно оригиналан за разлику од неких сарадника који су тежили ка Дизнијевој школи. И дан-данас је веома актуелан. Веома ми је драго кад некад видим неки од Вукотићевих филмова. Увек се подсетим тог времена.
„Трапави шврћа“, дугометражни цртани филм „Кића“, „Каубој Џими“, „Абрака дабра“ који је у Кану освојио прву награду, били су свет у који је Зоран завирио, али и стварао, захваљујући брату Добривоју Бељкашићу, академском сликару.
- То су били врхунски сликари, југословенски интелектуалци, музичари. Умеће Вукотића да све то синхронизује и повеже, а истовремено да буде и режисер и помоћник аниматора, било је невероватно. Знао је да проведе по четрнаест сати у студију. Добио сам драгоцене савете од њега јер је у пуно филмова учествовао и као цртач. Помагао је свима у анимацији, а осамдесет одсто сценарија сам је написао. До одласка на студије у Београд радио сам анимације. Мало сам бојио и неке целулоидне траке колико сам могао док Вукотић није схватио да не видим баш најбоље.
Другачија времена, начин рада, уз велики ентузијазам свих стварали су непресушни свет цртаних филмова за све генерације. Много другачије него данас.
-Било је за дечју душу. Племенито, поучно. Дивним колором. Данас су некако те боје вештачке. Као да прате метализиране боје аутомобила. Онда је била много већа везаност за природу, животиње, нешто тако.
Припадајући генерацији ученика Шабачке гимназије 1954/55. која је изродила велике уметничке ствараоце попут сликара Милића Станковића, архитекте и скулптора Бошка Кућанског, сценографа међународног угледа Владислава Лалицког, архитекте и сликара Душка Дурмића, Зоран Пантелић није могао другачије него да своју уметничку црту испољи у неком од креативних домена и то управо у свету анимација.
- На мене је највише утицао мој професор цртања Ђорђе Костић који је запазио да јако волим да сликам, да ми то баш не иде од руке због слабог вида. Као дете сам приликом пада у кречану изгубио вид на десно око док је и лево претрпело оштећења. Иако сам одувек имао проблема са бојама, колором, цртање ми је невероватно ишло. Вечито сам цртао. Чак и за време часова испод клупе сам цртао на ролни тоалет папира и на тај начин производио филмове. Прочитам неки роман и одмах га претворим у цртеже надајући се да ће једног дана постати анимација. Нажалост, то се никада није реализовало, нити је шта сачувано.
Сликарство – остварена жеља у пензионерским данима
Младалачки ентузијазам за креативним радом и жеља да уметности нешто ново подари реализовао је тек у пензионерским данима.
- У Удружењу „Круг 10“ упознао сам сликаре који су имали пуно разумевања за моје тешкоће са слабим видом. По њиховом наговору урадио сам један број слика које по мени представљају нешто између цртежа и слика у уљу. Ту сам пронашао један део себе. Повремено сам их и излагао.
Експериментишући са цртежом, уљаним бојама и темперама Зоран је покушао да уљану слику приближи више цртежу. На тај начин створио је сопствени свет у коме боје немају пресудну важност.
Друга љубав - роњење
И поред проблема са видом није могао да се одрекне своје велике љубави према роњењу. Захваљујући оцу, који је радио на Војномедицинској академији у Београду, учлањењем у Војни ронилачки клуб успео је да учествује на разним такмичењима.
- Од ране младости сам са својим братом волео да роним. Имао сам прилику да прилично пропутујем и много што-шта видим, а и да присуствујем бројним такмичењима. Највише ми се свидела грчка обала, плаветнило мора. На обалама Француске у Марсеју доживео сам врло непријатне тренутке. На једном од такмичења дошло је до квара на апарату за роњење тако да сам једва преживео. Био сам четири дана под апаратима за дисање. Саут Хемптон у Енглеској, Балатон, цела Јадранска обала, много успомена. Захваљујући томе и данас сам у стању да насликам из главе било који предео испод воде са обиљем биљног и животињсог света без икаквих тешкоћа. Не треба ми ни фотографија, ни снимак, ни филм. Сам репродукујем та сећања која су ми се дубоко урезала, као и боје.
Најлепша успомена
По дипломирању на Технолошком факултету у Београду Зоран се запошљава као дипломирани инжењер технолошке организације у ХИ „Зорка“ где је и пензионисан. Свет анимација остао је иза њега као једна од најлепших успомена.
О. Гавриловић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa