JE L’ MOŽE TO MALO JEFTINIJE

Vidno umorni preduzetnik leškari na improvizovanom krevetu unutar šatre u kojoj se nalazi polovna roba, mahom televizori i delovi za računare. Posao je prepustio ženi, koja se na 40-tak stepeni trudi da pronađe pravilnu tehniku disanja, i da pri tom ubedi neku od malobrojnih mušterija da pazari robu na ovom mestu.
- „Kol’ko ti je ovaj TV od 32?“, prekida čudnu tišinu pitanje potencijalnog kupca.
- „Taj ti je „Samsung“, nemački, 130 evra“, više nego samouvereno startuje gazdarica.
- „Je l’ može za 100?“, još spremnije pita kupac.
- „Može. Nosi!“, radosno usklikuje prodavačica.
- „Ma samo pitam. Skupo bre“, završava obilazak nesuđena mušterija.
- „I ti si našo’ po ovoj vrućini da se raspituješ....“, jada se gazdarica.
Tropski petak ne donosi dobro ni ugostiteljima. Mini oranije sa leskovačkom mućkalicom pune su skoro do vrha. Galilejevu izreku „Ipak se okreće“ na električnim ražnjevima potvrđuju tragično nastradala prasad i jagnjad, koja se nude po 1.000, odnosno 1.500 za kilogram. Retki gurmani porcije najčešće zalivaju pivom, koje košta 250 dinara.
- „Klizi k’o mače niz oluk. Još kad bi bilo malo jeftinije.“
Replika Mona Lize od prošle godine u međuvremenu je našla kupca, ali je dostojanstveno zamenjuju ukrasni tanjiri sa motivima Etne, ploče pevača narodne muzike izdate 70-tih i 80-tih, polovne gume, pa i pokoji samar. Prevrću se tezge sa polovnom garderobom, za koju većina zaposlenih u organizacijama Crvenog krsta širom zapadne Evrope misli da je podeljena ugroženima. Cene od 100 dinara po komadu, pa naviše.
- „Je l’ može ovaj sako za 300?“, pokušava cenkanje sredovečna dama.
- „Gospodžo, da sam ja tako obar’o cene u pola, ne bih bio ovakav gazda“, pomalo nadmeno demonstrira kapitalistički duh prodavac.
Vratolomne mašine pune uglavnom najmlađi, ali zakupci se, poput kolega prodavaca, žale na krizu i vreme.
- „U petak vruće k’o u furuni, u nedelju udari kiša. Jedino nas subota malo izvuče. Treba brate sve ovo poplaćati, dajemo i popust ljudima, ali slaba vajda“.
Gazde šatora tek čekaju svoje vreme. Dnevna varijanta im nije toliko interesantna. Noć je njihova. Računaju na pomoć Esada Plavog, Vere Matović i Bore Drljače. Srećko Sušić je, razume se, redovno prisutan. Pa ko preživi pričaće. I platiti.
Već nekoliko godina na Šabačkom vašaru nema „Zida smrti“ ni „Kuće straha“. Fali i „Kuća smeha“. Prodavci, ali i kupci, slažu se da smeha ne nedostaje. Smeju se, kažu, uglavnom od muke.