Инфо

Берза

  • aero 1.705 ⚫ 0,00%
  • niis 686 ▼ -0,29%
(15. октобар 2015.)
ГРАДСКЕ ПРИЧЕ

СУСРЕТ

„Шта си се забленуо у њу. Видиш колике су јој ноге, као у ноја!“
Овај мој друг, главоња један, има неком нешто да каже! - мрзео сам га тог тренутка. Већ трећи пут сам долазио на њене часове фискултуре. Имала је дугу, равну косу, мали нос и осмех који је стално играо на њеном лицу откривајући беле, правилне зубе. Носила је уштиркану, на крајевима црвеним концем опшивену блузу, која је код наглих покрета напред откривала не тако велике груди. Шортс је био припијен уз тело истичући уски струк и валовити део позади.
Овај поред мене стварно нема очи - помислио сам.
Ослоњен на ограду игралишта размишљао сам о сусрету са њом. Ни једном није погледала у мом правцу, али пролазећи поред нас, увек се гласније смејала и покушавала да буде окренута леђима. Док сам тражио њен поглед, друг је наставио да ме нервира. Стресао сам се на звук школског звона.
„Да те сачекам после школе?“ - дрхтавим, као туђим гласом, питао сам је.
„Са другарицом идем кући!“ - довикнула је и нестала у гомили.
Остао сам у месту као укопан, а када сам се окренуо видео сам друга који је клизио низ ограду урлајући од смеха. Црвен у лицу, одједном сам осетио слабост у целом телу и обамрлим кораком кренуо сам према излазу. „Да ли сам пренаглио са састанком? Па није ме честито ни погледала!“ Али, осећао сам да то избегавање погледа, окретање леђа, дошаптавање са другарицама, мора нешто да значи. Нисам ишао на два часа фискултуре, а када сам отишао, приметио сам да је најбрже трчала и најдуже скочила у даљ.
Из раскошне цркве допирао је мирис свећа и тамјана који сам удисао пуним плућима. Правио сам се да читам умрлице, избегавајући сусрете са познатима. Откуцало је седам пута, а звук звона се полако ширио по целом граду, губећи се ка периферији. Овог човека знам из виђења, могао је још да живи - по трећи пут сам читао на табли. Можда неко помисли да овај гимназијалац није баш...
Заклопила ми је очи чврсто рукама, притискајући ноздрве, тако да сам остао без ваздуха, али нисам се опирао. Откуцало је на цркви једном реско, пробадајуће. Била је тако близу да сам осећао њен дах на врату. Када сам се окренуо, зраци излазећег сунца прелили су се по њој. Крупне, зелене очи биле су немирне, изазивајући неки страх у мени, али напућене, влажне усне, су га одагнале.
Имала је уску, тамну хаљину, толико кратку, да ми је постало тесно у глави. Обневидео нисам успевао да прочитам шта пише на предњој страни хаљине.
„Признај да ниси знао ко је?“
„Нисам“ - брзо сам слагао.
„Знаш да сам и ја тебе на фискултури посматрала. Зашто ниси био два пута?“ - одзвањало ми је у ушима. „Свиђаш се и мојим другарицама. Причај нешто, зашто ћутиш? Хоћемо ли на Стари град? Како су ти руке хладне?“
Ходао сам спорим, пропадајућим кораком.
Из књиге Бана Јанковића, “Врата на &

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa