SUSRET

„Šta si se zablenuo u nju. Vidiš kolike su joj noge, kao u noja!“
Ovaj moj drug, glavonja jedan, ima nekom nešto da kaže! - mrzeo sam ga tog trenutka. Već treći put sam dolazio na njene časove fiskulture. Imala je dugu, ravnu kosu, mali nos i osmeh koji je stalno igrao na njenom licu otkrivajući bele, pravilne zube. Nosila je uštirkanu, na krajevima crvenim koncem opšivenu bluzu, koja je kod naglih pokreta napred otkrivala ne tako velike grudi. Šorts je bio pripijen uz telo ističući uski struk i valoviti deo pozadi.
Ovaj pored mene stvarno nema oči - pomislio sam.
Oslonjen na ogradu igrališta razmišljao sam o susretu sa njom. Ni jednom nije pogledala u mom pravcu, ali prolazeći pored nas, uvek se glasnije smejala i pokušavala da bude okrenuta leđima. Dok sam tražio njen pogled, drug je nastavio da me nervira. Stresao sam se na zvuk školskog zvona.
„Da te sačekam posle škole?“ - drhtavim, kao tuđim glasom, pitao sam je.
„Sa drugaricom idem kući!“ - doviknula je i nestala u gomili.
Ostao sam u mestu kao ukopan, a kada sam se okrenuo video sam druga koji je klizio niz ogradu urlajući od smeha. Crven u licu, odjednom sam osetio slabost u celom telu i obamrlim korakom krenuo sam prema izlazu. „Da li sam prenaglio sa sastankom? Pa nije me čestito ni pogledala!“ Ali, osećao sam da to izbegavanje pogleda, okretanje leđa, došaptavanje sa drugaricama, mora nešto da znači. Nisam išao na dva časa fiskulture, a kada sam otišao, primetio sam da je najbrže trčala i najduže skočila u dalj.
Iz raskošne crkve dopirao je miris sveća i tamjana koji sam udisao punim plućima. Pravio sam se da čitam umrlice, izbegavajući susrete sa poznatima. Otkucalo je sedam puta, a zvuk zvona se polako širio po celom gradu, gubeći se ka periferiji. Ovog čoveka znam iz viđenja, mogao je još da živi - po treći put sam čitao na tabli. Možda neko pomisli da ovaj gimnazijalac nije baš...
Zaklopila mi je oči čvrsto rukama, pritiskajući nozdrve, tako da sam ostao bez vazduha, ali nisam se opirao. Otkucalo je na crkvi jednom resko, probadajuće. Bila je tako blizu da sam osećao njen dah na vratu. Kada sam se okrenuo, zraci izlazećeg sunca prelili su se po njoj. Krupne, zelene oči bile su nemirne, izazivajući neki strah u meni, ali napućene, vlažne usne, su ga odagnale.
Imala je usku, tamnu haljinu, toliko kratku, da mi je postalo tesno u glavi. Obnevideo nisam uspevao da pročitam šta piše na prednjoj strani haljine.
„Priznaj da nisi znao ko je?“
„Nisam“ - brzo sam slagao.
„Znaš da sam i ja tebe na fiskulturi posmatrala. Zašto nisi bio dva puta?“ - odzvanjalo mi je u ušima. „Sviđaš se i mojim drugaricama. Pričaj nešto, zašto ćutiš? Hoćemo li na Stari grad? Kako su ti ruke hladne?“
Hodao sam sporim, propadajućim korakom.