Sport miliona

Bilijar verovatno doživljavate kao vid zabave, relaksacije, društvenu igru, koja uz pivo ili sok predstavlja „lagani izlazak“, „zagrevanje“ pred dobru klupsku svirku ili jednostavno beg od svakodnevice. Ipak, bilijar je i popularan, interesantan sport koji profesionalno igraju milioni ljudi na planeti, vredno treniraju, učestvuju na Svetskim i kontinentalnim prvenstvima.
Jedan od ovdašnjih profesionalaca, nekadašnji šampion Evrope, polufinalista Svetskog prvenstva, pobednik najvećih turnira, Novosađanin, Šandor Tot, nedavno bio gost našeg grada i Bilijar kluba „Maskoni“. Družio se sa šabačkim bilijar entuzijastima, igrao protiv njih, pričao o bilijaru, a bio je tu i za Vaš i naš list.
Bilijar, hobi ili sport ?
- Svima je najpre bio hobi, a potom postao više od toga. Pod uticajem filmova, ali i činjenica da prvi susret sa bilijarom imaju u nekom klubu ili kafiću, ljudi ga doživljavaju samo kao kafansku igru. No, ovo je divan i dinamičan sport. Učestvovao sam na turnirima gde je nagradni fond bio blizu pola miliona dolara, takmičilo se 500, 600 ljudi, istovremeno se igralo na 70 stolova. Igrači se sele, potpisuju ugovore, igraju profesionalno i od toga jako lepo žive.
Postoji nekoliko varijacija bilijara, a dve najpopularnije su slobodno prevedene kao „osmica“ i „devetka“ ?
- Teško je do detalja objasniti pravila, ali ukratko, nazivi potiču od ključne kugle, odnosno broja kugle koja donosi pobedu. „Osmica“ je meni najdraža. Ona je najsličnija bilijaru koji se igra kod nas. U igri učestvuju „šarene“ i „jednobojne“ kugle. Posle prvog ubacivanja poznato je ko od rivala ima za cilj da ubaci jedne, a ko druge. Pobednik je onaj koji u rupu smesti sve „svoje“ i završi sa ubacivanjem crne kugle sa brojem 8. Kod „Devetke“, ubacuju se kuglice po redu, odnosno od 1 – 9. To je „nepravednija“ verzija. Igrač može ubaciti prvih osam kugli, promašiti poslednji pokušaj, a rivalu je dovoljno da samo jedan udarac izvede dobro, pošalje devetku u rupu i dobija partiju. Takođe, ukoliko posle početnog „razbijanja“ kuglica 9 uđe u rupu, to je i kraj partije.
Na Eurosportu često možemo videti prenose snukera, igre vizuelno slične bilijaru. Koliko su one zaista bliske ?
- Osim prvog vizuelnog utiska, praktično ništa više nije slično. To su dve potpuno različite igre. Stolovi za snuker su veći, kuglice drugačijih dimenzija, pravila, pristup igri, taktika, sve je drugačije. Snuker je jedan od primera snage masovnih medija. On je popularan u Britaniji, a ES je njihov kanal i zato ga promovišu. Inače, bilijar se daleko više igra, ne samo kod amatera, već i na profesionalnom nivou. Na jednog igrača snukera dolazi 4 igrača bilijara. Kod nas samo u Beogradu imaju Snuker klubovi, a najuspešniji igrači su oni koji nisu ostvarili zapažene rezultate u našem sportu.
Koji je put od zabave do profesije ?
- Na tom putu ključno je, uz talenat, još jedno „sredstvo prevoza“, naravno, novac. Neophodno je obezbediti nekada i 1.000 evra da se ode na inostrani turnir, a sponzore je, kod nas, teško. Ja sam imao sreću da sam živeo u inostranstvu, gde se u bilijar više ulaže, te sam uspeo da se probijem i uđem u profesionalne vode. Počeo sam u Italiji, usavršavao se u Mađarskoj, profesionalni igrao i u SAD.
Šta Vam je doneo status profesionalnog igrača ?
- Najpre mi je dao mogućnost da se posvetim igri, treninzima od 7, 8 sati dnevno, nekoliko godina profesionalnog nastupa i života u SAD, Italiji, potom učešće na najvećim takmičenjima. Kombinacija posvećenosti i dobrih uslova za rad, doneli su, između ostalog evropsku titulu 2002. u Finskoj, polufinale Svetskog prvenstva u Britaniji, trijumfe na „Euro tour“ – u (najznačajnijem turniru, pandan Gren slem – u u tenisu) u Holandiji i Španiji 2004. godine, ali zadovoljstvo koje donosi činjenica da mi je profesija postala ono što je najpre bila velika ljubav i hobi.
Doneo je i dva nadimka ?
- Oba vrlo draga (smeh). Još dok sam bio u Italiji prozvali su me „bambino“ (mali), nikada nisam saznao pravi razlog. Kasnije je „stigao“ „Balkan ekspres“. On se nametnuo u kombinaciji porekla i brze igre. Igrao sam brzo, moje partije su bile najkraće .... ukoliko biram, drugi nadimak mi je favorit.
Za koju državu možemo reći da je „prestonica bilijara“ ?
- Verovatno nikada ne biste pogodili, Filipini. Tamo se bilijar obožava i ovo malo ostrvo ima, procentualno, najviše igrača. Zbog toga mnogi klubovi u Srbiji nose naziv „Manila“Popularan je u celoj Aziji, u Americi je peti ili šesti po popularnosti. Kod Evropljana prednjače Nemci i Britanci.
Gde je trenutno bilijar u Srbiji ?
- Mi imamo tek nekoliko profesionalaca, organizuju se turniri u Beogradu i Novom Sadu, postoje i Prvenstva Srbije, ali to je sve daleko od nekog ozbiljnog nivoa. Zvanično postoji i Savez, ali previše je problema. Igrači se sami snalaze za pojedinačna prvenstva, dok smo relativno skoro izbačeni sa ekipnog Prvenstva Evrope. Postoje pokušaji da se situacija pomeri sa mrtve tačke, ali za sada su to samo planovi.
Može li se bilijar klasifikovati kao skup sport ?
- Da, jedan od najskupljih. Pomenuo sam već učešće na turnirima. Skupa je i oprema. Štap je najvažniji rekvizit, a cena najkvalitetnijih je oko 500 evra. Naravno, postoje i od nekoliko hiljada evra, ali to već nije pitanje kvaliteta, već estetskih detalja i segmenata koji nisu od značaja za samu igru.
Osnivač ste prve Akademije bilijara na Balkanu ?
- Želim da unapredim ovaj sjajan sport kod nas. Funkcionišemo po sistemu kampova, sedište je u Novom Sadu. Za sada imam oko 150 polaznika, mahom starijih koji imaju „bazu“ u znanju, a žele dogradnju. Ipak, primarni cilj je da uključim decu i mlade, da stvaramo buduće profesionalce. Radim na promociji, pronalaženju sponzora kako bi i članarina bila simbolična, a dobra volja i želja ostali kao jedini uslov ulaska u svet bilijara. To je želja, suština i dugoročni cilj koji sam sebi postavio.