GLAS U SVETSKIM KUHINjAMA
HAJDE DA KUVAMO ZAJEDNO
Kultura jednog naroda se veoma upečatljivo održava i na njegovu ishranu, a Italijani su vekovima stvarali, ne samo duhovnu, već i kulturu ishrane. Italijanska kuhinja se sastoji od nekoliko regionalnih kuhinja, veoma različitih po namirnicama, jelima i običajima. Prema konstatacijama jednog istoričara, ti regioni su do 1861. godine bili nezavisne državice veoma često zavađane. Pošto su njima vladali različiti vladari, i sa svojim navikama razvile potpuno različite kuhinje sa drugačijom tradicijom i pristupom ishrani.
Kada je Katarina Mediči otišla u Pariz da se uda za budućeg Henrija II, povela je sa sobom 50 svojih kuvara. Oni su predstavili nove sastojke i kuvarske tehnike Francuskoj i naučili umetnost francuske veštine. Naravno svaki Italijan je ponosan kada kaže „mi smo naučili Francuze da kuvaju“ , iako Francuzi to ne tako lako primaju k’ srcu.
U Italiji se, za razliku od Francuske bolje jede kod kuće nego u restoranu. Najbolji restorani u Italiji nisu one sjajne fine dining ustanove poznate svakom turisti, već male teritorije sa desetak stolova koje vodi cela porodica, sa domaćom kuhinjom malčice promenjenom da zadovolji komercijalne zahteve.
Italijani su naučili da cene dorbu hranu kada su još bili deca, i jelo predstavlja glavno uživanje dana, nebitno koji je dan ili nedelja u godini. Nemojte se varati ako mislite da su samo PIZZA i SHPAGETTI poznati u Italiji, naprotiv u Italiji postoji mnoštvo zanimljivih jela koja mame mirisom i ukusom! Iako pica potiče iz Kine, nemojte to glasno da kažete u Italiji, jer ćete morati da slušate priče o starim Rimljanima, Cezaru itd. Ali, ipak, najveću popularnost pica je dobila u 19. veku kad su je italijanski emigranti predstavili američkoj javnosti. U šezdesetim godinama prošlog veka postala je popularna i u Evropi, a najinteresantnije je to što je u to vreme bila prava nepoznanica u Italiji osim okoline Napulja. Tek u osamdesetim godinama pica dobija popularnost i u Italiji.
Svaki region u Italiji ima svoju priču o testeninama. Ne zna se tačno ko ih je doneo u Italiju, ali se zna da postoji više od 300 različitih formi i to je nezaobilazno i definitivno najomiljenije jelo. Ako idete u Italiju i ne probate njihove testenine i ne popijete dobar kratki espreso, kao i da niste išli tamo.
Ako niste znali, italijanski obrok NEMA GLAVNO JELO. Retki izuzeci, kao što je osobuko sa rižotom i uopšte ideja glavnog jela koje dominira obrokom je sasvim druga strana italijanskom načinu ishrane. Na trpezu se iznose minimum dva jela, nikad u isto vreme. Prvo razrada prvog jela uz obavezno povrće. Italijani prilog od povrća zovu Kontorino što u prevodu znači kontura. Ovim je uloga povrća otkrivena, jer izbor propratnog povrća zapravo daje obroku oblik i divne sezonske boje.
Kada je Katarina Mediči otišla u Pariz da se uda za budućeg Henrija II, povela je sa sobom 50 svojih kuvara. Oni su predstavili nove sastojke i kuvarske tehnike Francuskoj i naučili umetnost francuske veštine. Naravno svaki Italijan je ponosan kada kaže „mi smo naučili Francuze da kuvaju“ , iako Francuzi to ne tako lako primaju k’ srcu.
U Italiji se, za razliku od Francuske bolje jede kod kuće nego u restoranu. Najbolji restorani u Italiji nisu one sjajne fine dining ustanove poznate svakom turisti, već male teritorije sa desetak stolova koje vodi cela porodica, sa domaćom kuhinjom malčice promenjenom da zadovolji komercijalne zahteve.
Italijani su naučili da cene dorbu hranu kada su još bili deca, i jelo predstavlja glavno uživanje dana, nebitno koji je dan ili nedelja u godini. Nemojte se varati ako mislite da su samo PIZZA i SHPAGETTI poznati u Italiji, naprotiv u Italiji postoji mnoštvo zanimljivih jela koja mame mirisom i ukusom! Iako pica potiče iz Kine, nemojte to glasno da kažete u Italiji, jer ćete morati da slušate priče o starim Rimljanima, Cezaru itd. Ali, ipak, najveću popularnost pica je dobila u 19. veku kad su je italijanski emigranti predstavili američkoj javnosti. U šezdesetim godinama prošlog veka postala je popularna i u Evropi, a najinteresantnije je to što je u to vreme bila prava nepoznanica u Italiji osim okoline Napulja. Tek u osamdesetim godinama pica dobija popularnost i u Italiji.
Svaki region u Italiji ima svoju priču o testeninama. Ne zna se tačno ko ih je doneo u Italiju, ali se zna da postoji više od 300 različitih formi i to je nezaobilazno i definitivno najomiljenije jelo. Ako idete u Italiju i ne probate njihove testenine i ne popijete dobar kratki espreso, kao i da niste išli tamo.
Ako niste znali, italijanski obrok NEMA GLAVNO JELO. Retki izuzeci, kao što je osobuko sa rižotom i uopšte ideja glavnog jela koje dominira obrokom je sasvim druga strana italijanskom načinu ishrane. Na trpezu se iznose minimum dva jela, nikad u isto vreme. Prvo razrada prvog jela uz obavezno povrće. Italijani prilog od povrća zovu Kontorino što u prevodu znači kontura. Ovim je uloga povrća otkrivena, jer izbor propratnog povrća zapravo daje obroku oblik i divne sezonske boje.
Lazar Prstojević
Najnoviji broj
18. april 2024.
