SINDIKATI U KLIN, POSLODAVCI U PLOČU

Odnos (pojedinih) sindikata i (gotovo svih) udruženja poslodavaca predstavlja još jednu od dubokih podela u društvu. Tačke sporenja su mnogobrojne, a jedna o kojoj se vodi najviše polemike je minimalna cena rada. Preciznih podataka o broju radnika koji rade za „minimalac“ nema, a prema procenama, njihov broj se kreće između 150 i 200 hiljada. Još oko 200 hiljada preko računa prima minimalnu zaradu, a ostatak „na ruke“, te ne čudi što je određivanje minimalne cene rade veoma važno pitanje, kako za sindikalce i poslodavce, tako i za same zaposlene. Trenutno, minimalna zarada iznosi 121 dinar po radnom satu neto, odnosno 21. 054 dinara mesečno. Predstavnici reprezentativnih sindikata zahtevaju da se pre Socijalno ekonomskim savetom Vlade Srbije do 15. septembra nađe predlog koji će predviđati mnimalni iznos mesečne zarade od 24. 360 dinara, odnosno da vrednost radnog sata bude podignuta na 140 dinara.
- Tradicionalno, zahtevi sindikata ne dobijaju podršku ostalih članova Socijalno ekonomskog saveta Vlade Srbije. Počne se sa jednim iznosom, koji, nakon razgovora sa predstavnicima poslodavaca i Vlade bude značajno manji. I ove godine očekujem takav epilog, odnosno eventualnu povišicu od nekoliko dinara po radnom satu. Stav Udruženih sindikata Srbije „Sloga“ je da minimalna cena rada u Srbiji ne sme da bude manja od 28. 000 dinara, jer je to prosečna zarada u privredi u našoj državi. Nažalost, minimalac je politička, a ne ekonomska tema, za većinu aktera. Ako povećanja i bude, ono će biti mizerno, tek za koji dinar više da se pokaže navodna briga o zaposlenima u Srbiji, a u suštini i dalje ostajemo zemlja sa najnižim standardom i „minimalcem“ u okruženju, potpuno nedovoljnim za puko preživljavanje. Predstojeći pregovori i eventualna odluka o povećanju „minimalca“ poslužiće i za amortizaciju radničkog nezadovoljstva i socijalnog bunta, kaže Željko Veselinović, lider „Sloge“.
Poslodavci, sa druge strane, zahteve sindikata smatraju nerealno visokim.
- Sindikalni predstavnici traže povećanje minimalne cene rada za 15 procenata. Prema mišljenju Unije poslodavaca Srbije, taj zahtev je neutemeljen, jer ništa drugo u Srbiji nije poskupelo u tom iznosu. Veliki broj privrednika ima probleme, pokušavaju da zadrže isti broj zaposlenih, te bi im povećanje minimalnih zarada za više od 5. 000 dinara bruto po radniku predstavlja ogromno opterećenje. Uobičajeno je da rast minimalne zarade prati stopu rasta inflacije, a kako u ovoj godini imamo inflaciju od svega jedan odsto, jasno je da minimalna zarada ne može biti veća za 15 odsto, navodi Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije.
Atanacković smatra da bi do povećanja neto iznosa moglo da dođe samo pod uslovom da država smanji namete na zarade, koji sada iznose oko 67 odsto neto plate. To u praksi znači da poslodavac za isplatu minimalne zarade od 21. 000 dinara treba da izdvoji skoro 35. 000 dinara.
- U trenucima kada padne tražnja zbog smanjenja plata smatramo da je potrebno pomalo rasteretiti privredu sa nametima. Kada bi porezi na zarade bili manji, mogli bismo taj iznos smanjenog troška da inkorporiramo u veće plate. Međutim, država je sve terete izuzetno male tražnje i fiskalne konsolidacije prebacila na privredu. Od 120.000 firmi, 70.000 njih se nalazi se u potpunoj agoniji, nespremno da isplaćuje i sadašnje plate, upozorava Milan Knežević iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća.
Minimalni iznos cene rada poslednji put u Srbiji je povećan 1. januara 2015. godine. Tada je, nakon dve i po godine, minimalna neto vrednost radnog sata sa 115 dinara „skočila“ na 121 dinar.
Magija preživljavanja na minimalcu
Kao štoje već u tekst navedeno preciznih podataka koliko ima radnika u Srbiji koji svoj kućni budžet na kraju meseca “napune“ sa nešto manje od 22.000 dinara ne postoji. No, ono što više od nepostojanja zvaničnih brojki brine kako ovi radnici sa iznosom koji nije dovoljan da zadovolji ni egziztencijualni minimum uspevaju mesečno da sasatave “kraj sa krajem“. Jer ono što nadležni stručnjaci često zaborave je statistika jedno a realan život sasvim drugo.
-Kako preživimo sa nešto više od 20.000 dinara mesečno? Pukim slučajem da ne kažem magijom. Voleo bih da vidim te državne službenike koji se bave statistikom da mi napune korpu u prodavnici sa tim novcem. Ja nisam toliki mađioničar. Kupujemo samo najosnovnije namirnice, garderobu obnovimo u nekoj od popularnih “dronjara“, i to je to- ističe I. B. zaposlen u jednoj privatnoj firmi.
-Imamo sreće pa nas naši roditelji pomažu. Sve bitnije stvari za decu od garderobe do školskog pribora oni nam obezbede, inače sa muževim minimalcem jedva da pokrijemo najosnovnije račune i pola meseca hrane- ističe B.T. majka dvoje maloletne dece.
-Opstajem tako što mi tih 20.000 dođe kao džeparac. Praktično me izdržavaju roditelji. Mislim ono: stan, hrana, struja, voda. Ja zarađen novac bukvalno trošim na sebe, da moram da plaćam nešto ozbiljnije stvarno ne znam kako bih. O formiranju sopstvene porodice, sa ovim primanjima i uslovima rada ne želim ni da razmišljam- tvrdi tridesetogodišnji Z.S.
-Kako opstajem? Ne znam ni sam. Dovijam se i radim gomilu dodatnih poslova. I to jedva stigne. Uvek ostane koji ne plaćen račun. Evo sad valja i ogrev za zimu nabavljati, a odakle- objašnjava J.J.
Ako se čak i usvoji prdlog sindikata da minimalna neto zarada u Srbiji bude nešto više od 24. 000 dinara, i dalje će za nju moći da se kupi svega 70 odsto namirnica iz minimalne potrošačke korpe, koja iznosi 35. 000 dinara.