IVAN LOLIĆ ““ PESNIK IZ BOGATIĆA
VOLIM SVOJ MAČVANSKI NAROD
Protekla tri meseca profesor književnosti i pesnik, Ivan Lolić, vratio je čitaoce „Glasa Podrinja“ u davne šezdesete/sedamdesete, prošlog veka. Iskreno, čista srca, pokušao je da otrgne od zaborava i iz zaborava, dane kada su ondašnje generacije mladih, uz nesebičnu pomoć onih u gradskoj vlasti i oko nje, imale, za današnje pojmove, remboovsku „slobodnu slobodu“ u iskazivanju svojih stvaralačkih poriva: muzika, slikarstvo, literatura, novinarstvo, i još mnogo toga. Zahvaljujući tome, nadaleko smo se pročuli, a me
Možda uopšte ne bih bio književnik, da nisam 1967.» godine otišao na književno veče mačvanskog pesnika, tada srednjoškolca, danas profesora, Ivana Lolića. Opčinili su me stihovi prepuni ljubavi, i atmosfera izvorne pesme i dubina osećanja prisutnih. Te noći napisao sam tri pesme, koje je Lolić kasnije oduševljeno prihvatio i pozvao me da govorimo poeziju širom Mačve. I danas se sećam njegovih stihova:
“O ne važi više, ljubavi, ne važÂ»i,
onaj dogovor u proletnjoj raži.“
I tako, Lolić beše za mene poput pesničkog razvigorca, duboko uleteh u literaturu. Pa hajde, da posle skoro pola veka, ponovo razgovaram sa Lolićem, kao što je on, pre nekoliko brojeva „Glasa“, zbor zborio sa mnom.
“O ne važi više, ljubavi, ne važÂ»i,
onaj dogovor u proletnjoj raži.“
I tako, Lolić beše za mene poput pesničkog razvigorca, duboko uleteh u literaturu. Pa hajde, da posle skoro pola veka, ponovo razgovaram sa Lolićem, kao što je on, pre nekoliko brojeva „Glasa“, zbor zborio sa mnom.
Najnoviji broj
18. april 2024.
