ПЛАТЕ 500, СТАНОВИ 380

  • Број 3621 (23. мар 2017.)
  • Драган Вујадиновић, економски аналитичар

Све то у земљи Србији, где је просечна нето плата, у време обећања, Лета Петнаестог била 363 евра (слична је и данас), и где квадрат стана у престоници кошта од 1.200 до 2 и по хиљаде евра. Тако је било, тако је и сада. Али је премијер у мају 2014. године, објавио да би до краја наредне 2015. године могла бити завршена градња 100 хиљада јефтиних станова од по 380 евра по квадрату. Да би крајем 2015. када су требали да „стигну“ јефтини станови, обећао просечну нето плату од 500 евра до краја 2017. године. Рече тада премијер и да би се станови кредитирали са годишњом каматном стопом од 3,2 посто, тако да би стан од 80 квадрата срећни купац плаћао месечно између 120 и 130 евра. Управо онолико колико ће му ускоро скочити плата. Још је рекао премијер да ће за ове станове моћи да конкуришу сви грађани као и запослени у државној управи, и припадници војске и полиције који немају решено стамбено питање.
Ствар се била толико “уозбиљила”, да се те већ давне 2014. лицитирало и о локацијама будућих станова, па су се помињале парцеле око аеродрома “Никола Тесла” у Сурчину, ПИК-а “Земун” код Батајнице, фудбалског стадиона у Железнику. Да би се испунили стандарди “децентрализације”, десетак хиљада станова од 380 евра су били планирани за Ниш. Станове је требало да гради велика арапска компанија „Арабтек“ која је тада саопштила, а то су пренели многи електронски и штампани медији, да ће отворити регионалну канцеларију за Балкан у центру Београда. Чак ни ове две милијарде евра за сто хиљада станова нису значиле крај обећањима и “срећној будућности”. Иста арапска компанија, исте године је најавила још једну милијарду у реконструкцију аеродрома “Никола Тесла”. И тако поставила стандард за све касније “шеике”. Три милијарде је улазница за Србију. Трагом којих је у престоницу стигао “Београд на Х20”. Годину и по дана после, не само да нема станова ни милијарди, него ни било каквог представништва, огранка или друштва-кћери “Арабтека” у регистру Агенције за привредне регистре.
Тако да већ одавно “Арабтек” и пројекат јефтиних станова, више нико и не помиње. Прохујали са вихором. Ко зна, можда ће их предизборни “вихор” опет вратити на “насловне стране”. Заједно за платама од 500 евра. У анализи реалности “нето зарада од 500 евра” кренућемо од финалног закључка. Море каквих “пустих” 500, само да се даље не смањују. Што је изгледнија опција. Да би до краја 2017. како је обећано, па и до 2018. године, била 500, морало би се сложити много коцкица. Најпре да БДП (бруто домаћи производ) годишње расте по 10 посто. Што је за две године укупно 21 посто. Што да не? Кинези већ годинама “расту” по 12–13 посто (истина, и они су прошле године баш застали). Међутим, ако погледамо статистиуку, све наде нестану. Стопе раста БДП-а од 2010. до 2015. имале су следећу динамику: 2010 – плус 0,6; 2011 – плус 1,4; 2012 – минус 1,0; 2013 – плус 2,6; 2014 – минус 1,8; 2015 – плус 0,7; 2016 – плус 2,7 посто. Кумулативно за 7 година раст од 5,5 посто. Тако да оних “потребних” 21 посто раста БДП-а, једноставно није могуће. Кад би неким чудом и било могуће, плата би са истим процентом раста као и БДП, достигла 447 евра(са садашњих 370). До 500 евра, могла би стићи само са драстичним смањењем стопа пореза и доприноса. Кад би са садашњих 65 посто на нето износ, збирна стопа пала на 40 посто. Као што је обећао, одмах после “Петог октобра” још један министар “лак на обећањима”. (У праву сте, то је онај што је обећао вратити “острвске паре” и поклонити пакет акција јавних предузећа, сваком грађанину од хиљаду евра). Кад би се, после 15 година, и то чудо десило, уз допунски услов да послодавци све смањене порезе и доприносе прерасподелиле на нето зараде, таман би са оних 447 (на бази раста БДП-а) стигли до 500 евра. Само би онда државни и локални буџети, ионако дефицитни, банкротирали са смањењем пореза на зараде, док би ПИО Фонд потпуно потонуо. И иначе, са изворним доприносима за ПИО, прелази једва 50 посто потребних пара за пензије.
Дакле, у теоријском смислу, математичка формула за премијерову “плату од 500 евра” постоји. Да БДП ове две године расте по 10 посто и да се збирна стопа пореза и доприноса на нето зараде смањи за 40 посто. Пошто је у практичном смислу то немогуће, било би феноменално да у наредне две године стигнемо до просечне плате од 400 евра. И на тај начин стигнемо Албанију. А да премијерово обећање, као и она ранија не узимамо баш превише озбиљно. Већ да схватимо шта је то политички маркетинг. Није битно шта је било и шта ће бити, него шта ће се појавити на насловним странама и обећати на конференцијама за штампу. Тако да нам остаје само да применимо ону народну – четиристо пишем, сто памтим. Јер ако буде 400, пуна капа. Биће и станова ако буде “великих кранова”. Који заиста видљиво штрче на Врачару, Звездари и Златибору, док су на осталим дестинацијама реткост, док их у великом делу “локала” уопште и нема.