Остварење сна почиње снивањем

На овом комаду Европе, у делићу брдовитог Балкана, спорт и одрастање су једноставно морали ићи заједно. Сва радост, урођена жеља за надметањем сажимају се у другарским партијама “фудбалице”, пенала, баскета, шутирању седмераца.

Онда мали Бане снио је како спорт постаје нешто са чиме се неће растати у каснијим годинама, већ ће бити његово животно опредељење. Ипак, није замишљао себе као звезду.

- Нисам размишљао о професионалној каријери спортисте, играча, али сам желео да будем уз њих. Тако се посао физиотерапеута наметнуо као прави, као онај у коме нећу “издати” дечачке снове. Онда су физиотерапеути били углавном у фудбалу, у другим спортовима мање. Импресионирао ме је чувени Милан Раки Аранђеловић, имао сам прилику и да га упознам на Медитеранским играма много година касније, био сам срећан као мало дете. Био је ту и Аца Котлајић и други. Усмеравао сам себе кроз образовање, стекао звање физиотерапеута – већ у подалеку прошлост се враћа чика Бане.

Диплома је једно, но, како сам каже, у младости недостаје искуство, а у искуству недостаје младост. Требало је почети негде, знање применити. Позив је стигао из ФК “Мачва”.

- Шабац није велики град, сви се познајемо и у Мачву сам стигао на препоруку Лала Крстића. То је страшна генерација Мачве предвођена Војканом Мелићем. Фудбал је посебно искуство за физиотерапеута. Јаук повређеног нигде као у фудбалу не одјекне, могли бисте закључити да је нека страшна повреда у питању. Млади сте и бојите се само две ствари, свега и свачега. Под притиском, трчите ка њему, знате да је важно брзо помоћи, у себи носите страх да нећете моћи. Трудите се да некако бојазан конвертујете у поглед охрабрења док се гледате у очи. Напрскате спреј, видите да је много боље него што је био први утисак, играч као нов, лакше њему, а вама терет пао са срца, осетите чаролију овог позива. Никада ово нисам доживљавао као посао, већ мисију, а клуб као другу породицу.
Ипак, Бана Мркоњића, сви повезују пре свега са Металопластиком. Стигао је док су “ванземаљци” само наговештавали своје “моћи”.

-Дошао сам на препоруку мог пријатеља и колеге Николова. Две године у Мачви биле су одличне, али сам хтео да се окушам у Металопластици. Био је то тим у повоју. Дочекао ме је шеф, али убрзо и мој добар пријатељ Аца Павловић. Пружио ми је подршку, уклопио сам се брзо и стасавао и ја кроз стасавање тих невероватних момака. Из непосредне близине сам гледао како једно “сјајно дете” постаје ванвременски, рукометни и спортски гигант.

Звали су их “ванземаљци” због рукометног умећа. мајсторства, а чика Бане зна да су они били из “другог универзума” по много чему.

- Никоме неће прикладније стајати тај надимак него њима, не верујем да ће се више икада, на једном месту, окупити скуп таквих младих људи, толико посвећених, преданих, издржљивих. Они су “варали” медицинске стандарде спремности, нису играли само ако буквално нису могли да стоје, без претеривања. Неке повреде које су данас основ за вишенедељну паузу, они нису ни третирали као повреде, попут дисторзије зглоба, уганућа. Миле Исаковић је реванш у Роштоку играо после лома носа. Хтео је да игра, добио је маску, а онда је и њу скинуо. Вуковић је у Мадриду једва ходао, а одиграо је финале Купа шампиона. Вуја је паузирао само када је покидао лигаменте колена, што је најтежа повреда. Имали су срце јунака, жељу јачу од свега. Нису пропуштали тренинг, а на оним лакшим, када се играо, рецимо, баскет, нисмо могли да их склонимо са терена. Истовремено су били звезде, излазили су, проводили се, живели су 100% и постизали све. Невероватно!

То су фантастичне године, али у мору среће упамти се и талас туге, оне пролећне 1984. године. Реванш финала КЕШ против “Дукле” у Шапцу. Град је био спреман за славље.

- Била је то највећа утакмица у њиховим каријерама до тог тренутка, али су они знали како да се припреме за сваки меч, имали су свој начин који је доносио успехе. Пред реваш то је промењено. Карантин је делотворан некада, но овде мислим да није био. Били смо два дана у хотелу, све је изгледало пусто некако, онај осећај да није то то. Уз то је преовладао лош оптимизам, систем “лако ћемо”. Док смо се возили ка хали, видео сам припреме за славље, навијаче и иако немам обичај да будем вулгаран, страх и лош предосећај су се гомилали и само “излетели” у реченици: “А шта ако п.......о?!” Од почетка утакмице ме је ухватио предосећај пораза, трудио сам се да га одагнам, али се враћао. Низ лоших “ситница” је кулминирао седмерцима.

Годину дана касније све је дошло на своје место, у великом Мадриду.

-Ту су, уз све врлине које су имали, показали да су дефинитивно највећа екипа. Перфектно су научили на прошлогодишњим грешкама. У дворани нас је дочекало 11.000 навијача, “паклена” атмосфера. Вук је једва стајао, али је хтео да игра и играо је, Вуја искључен, много проблема, а опет нико нам није могао одузети тај шампионски осећај. Победили смо десет разлике.

Бане памти још један дуел као посебан, иако га многи сврставају у низ “једних од”.

-Од како је Металопластика постала највећа, представљала је вечиту инспирацију противницима. У сезони када су Вук и Миле били у ЈНА долазио је “Пролетер”, сјајан тим, предвођен Момиром Чапетом Рнићем. Увек су мислили да су ту, на-домак велике победе над нама, а онда су допутовали уверени како би то могла бити та утакмица. Уместо тога, ми смо приредили такав низ цепелина, сваки 4, 5. гол постигнут из цепелина, крило – бек – пивот. Када су мислили “неће ваљда опет”, ми смо баш то радили. Не памтим да је икада и један противник тако спортски “понижен” и да је тако немоћно деловао као Зрењанин онда.

После славе у Металопластици, пут га је водио у Италију.

-Било је и раније прилике да одем, али нисам из много разлога. Онда ме је препоручио Красавац. Отишао сам на кратко, остао 12 бајковитих година. Прво сам радио у Рубијери (место код Модене), Модени, на крају Болоњи. Било је одлично у Мачви, супер у Металопластици, али дивно и у Италији. Иако није рукометна земља, улагали су много, било је наших играча, тренера, на почетку је тамо боравио и Лино Червар, у мој клуб је дошао Кажић. Сваки послодавац је био максимално коректан, увек на располагању. Ипак, недостајала је породица и срце ме зато вукло кући.

А кућа су Шабац и Металопластика. Ускоро ће 600. пут седети на клупи током првенствених утакмица, укупно их је и преко хиљаду. Нека искуства је тешко пренети, осећаји измичу речима.

- Замислите колико је играча прошло испред мене, мењају се имена, квалитети, могућности, али типови су вечни и у сваком играчу данас видим личности неких од раније. Свако се уклапа у тип размишљања који је имао неко од претходника, годинама или деценијама раније. Реч или покрет у мени се претвара у велики дежа ву. Сјајно је видети развој, стасавање појединца, млад играч постаје искусан играч, искусан играч млад тренер, млад тренер искусан тренер, а дуго сам, рецимо, сарађивао са Вујом у свим тим фазама.

Године мењају људе, али неке вредности никада.

- Некада смо били слични годинама и били другари, у данашњој екипи видим своју децу, они су адреналин младости за мене, ја њима подршка, искуство. Поносан сам што сам код свих будио осећај поверења који никада нисам изневерио. Шта се деси у свлачионици, остаје закључано тамо и у мени, било где да сам радио, у клубу, репрезентацији.

Бранислав Мркоњић, чини се, остварио је свој сан, верује да може свако.

-Прво морате да сањате, а онда да верујете и волите свој сан, да му се надљудски посветите, тежите и када је близу и далеко и негде се мора вратити сав труд и љубав, мора ако је права – у реченици, лекцију младима, даје Бранислав Бане Мркоњић - чика Бане.