Проф. др Весна Ломпар посетила Лазину школу, чији је некадашњи ђак

„Јако ми је драго што сам овде. Из Шапца сам отишла пре скоро 40 година, одселила сам се, повремено се враћала другим поводима, али никада нисам на овај начин била у школи, тако да је ово за мене био баш велики изазов“, истакла је проф. Ломпар, која је одржала стручно предавање „Изазови у настави српског језика”

Први пут посебним поводом, да одржи стручно предавање у Основној школи „Лаза К. Лазаревић“, закорачила је у зграду у којој је започела образовни пут пре скоро четири деценије. За др Весну Ломпар, ванредну професорку на Филолошком факултету у Београду, председницу Друштва за српски језик и књижевност Републике Србије и ауторку неколико уџбеника, то је био изузетно емотиван тренутак.

Лепе слике старог и изазови новог времена
На том месту некада је проводила и више времена него други ученици, будући да су јој родитељи били наставници. У простору некадашње библиотеке, садашње сале „Супернова“, говорила је прошле седмице пред колегама, професорима српског језика, на тему ,,Изазови у настави српског језика”.

-Јако ми је драго што сам овде. Била сам ђак школе од ‘70 до ‘78 године. Сада, када погледам школу из ове перспективе, то је веома интересантно и емотивно за мене. С колегама сам прокоментарисала да су једино степенице којима сам се пењала остале исте и то даје лепе слике из детињства. Друге просторије су се промениле. Из Шапца сам отишла пре скоро 40 година, одселила сам се, повремено се враћала другим поводима, пословним и приватним, али никада нисам на овај начин била у школи, тако да је ово за мене био баш велики изазов. На позив колега одржала сам стручно предавање о проблемима у настави, пре свега српског језика, а у широм смислу, тиче се и проблема који су у вези са наставничким занимањима уопште- истиче проф. др Ломпар у разговору за Глас Подриња.

Прави узор младима
У Студентском културном центру у Београду моји студенти са треће године србистике одржали су трибину. Научно- популарна предавања о речима су била замишљена тако да и публика учествује у целој причи о томе. У публици су били углавном средњошколци и ученици седмог и осмог разреда основне школе. Две девојчице су, када се завршила та манифестација, пришле и рекле да желе да се сликају са мном. Пошто их не познајем, питала сам их зашто то желе. Оне су одговориле: „Ви сте аутор наших граматика“. Није само да децу интересују спортске или неке друге звезде. То је лепо искуство на које могу да будем поносна.

Евоцирала је сећања и на кабинет за физику, у коме је често волела да борави, где су инструменти које је пажљиво проматрала будили машту и подстицали на размишљања. Као ауторка бројних уџбеника, истиче да је веома битно да књиге буду интересантне и читљиве млађој популацији, те да иду у корак са временом. Млади више не прихватају олако сувопарне и неактуелне примере из живота ни када је фокус на граматици.

-Радећи на универзитетском нивоу, имате другу публику, употребљавате други речник, стручне термине и не размишљате много о свакој изговореној реченици. С обзиром на то, док сам писала граматике, и син је био тог узраста, па сам могла да користим и његов утисак о томе што сам написала. У једном тренутку ми је инспиративно било то што је он, вежбајући нешто из српског, рекао: „Што мрзим ове исфолиране реченице“. То је за мене било јако интересантно. Питала сам га шта су то исфолиране реченице, а он је рекао: „Па, види се да су прављене за граматику“. За мене је био изазов да направим уџбеник у ком неће бити конструисане реченице, где ће се природније прилазити примерима и тако је то почело, а надам се да има неког ефекта- објашњава.

Титл у односу на ауторитет наставника
Прилагођавајући се новом времену, имамо уџбенике у дигиталном формату. Али разлика у односу на штампане постоји и није занемарљива, сматра професорка.

-После искуства са короном дигитални уџбеници су се показали као заиста неопходни. Да су они постојали у то време када је почела ова несрећна епидемија, онда би можда било лакше изводити наставу. Сада, не само код нас, него и у свету, мислим да је неки тренд да се пређе на дигиталне уџбенике, што није добро, али то не зависи од нас. У овом тренутку не знам како ће се то завршити.

Нисам стручњак у том смислу, али ми нека здрава логика говори да концентрација деце опада ако гледају превише у екран. Сам приступ задацима преко екрана није исти као кад се раде на папиру. Мислим да је тај мануелни део и повезивање ока са папиром много важан за њихову концентрацију, а ми видимо да је у данашње време деци концентрација видно опала и то најбоље знају колеге које раде у школи- подвлачи професорка.

У овом времену тешко је деци предочити значај правилног изражавања за њихов даљи интелектуални развој.

-Имате ситуацију у школи, тамо где се ради заиста како треба, да се наставници и професори понекад морају борити са оним што су медији упропастили. Колегиница ми је рекла да јој се догодило да је, када је исправила дете које је написало „са мном“ заједно, оно рекло да није у праву, јер је тако писало на титлу. Ви видите да је у ствари деци већи ауторитет оно што виде или чују на телевизији, него сам професор у школи. Мислим да би ту јако важну улогу пре свега имали медији и да би држава морала да има другачију језичку образовну политику и однос према лекторима. Улога медија је изузетно важна- наглашава проф др Ломпар.

Борба да се младима укаже на значај језичке културе
Управо због тога, старије генерације верују да су одрастале у срећнијим околностима од млађих.
-Не знам да ли смо у праву. Они не знају за то што смо ми имали, а ми не можемо да прихватимо оно што имају они. Са друге стране, видим већу разлику између нас и наше деце, него између наших родитеља и нас у смислу технолошког напретка, јер је овај ИТ продор, да се тако колоквијално изразим, неупоредиво бржи од оног што смо ми имали у односу на генерацију својих родитеља. Они су имали грамофон, ми смо после тога имали касетофон. То је мала разлика у односу на то шта се сада све променило, почевши од телефона, компјутера итд, што деца већ на узрасту од три године знају, а ми не можемо да савладамо- додаје.

Како би подстакли младе да негују језичку културу, у Друштву за српски језик и књижевност Србије чија је председница пре две године покренули су манифестацију „Март- месец српског језика“.

-Она постоји управо да бисмо младима показали зашто је важна језичка култура, како могу да се изражавају боље, шта је то што можда доносе речи страног порекла, а што може боље да се изрази речима домаћег порекла и тако даље, са надом да научно- популарним предавањима, укључујући и њих саме у одређене активности, радионице, квизове, трибине итд, освестимо ту потребу. Дугим и упорним радом можда ћемо успети да то вратимо у њихову свест- закључује проф. др Ломпар.

„И тако, по ко зна који пут, долазимо до књиге која је „узрок и последица“ скоро свега доброг и узвишеног што постоји. Предавање је било вишеструко и обострано корисно уз обећање да ћемо поновити сусрет“, поручио је колектив Лазине школе. И заиста, порука коју је и професорка више пута поновила, да само уз књигу можемо да досегнемо знање и језичку културу, стиже до ушију оних који желе да је чују.

Д. Д.