Инфо

1. јун 2023.1. јун 2023.
Бранислав Бајић (Фото: Глас Подриња)

Бранислав Бајић (Фото: Глас Подриња)

Текст је објављен у штампаном издању Гласа Подриња. Сваког четвртка потражите нови број на киосцима.

Бранислав Бајић, боксер у свету обуће: Највише волим мој Шабац

Бранислав Бајић рођен је и одрастао у Шапцу, граду у који увек враћао. Иако му се пут отварао за живот и професионaлно бављење боксом у Немачкој, који је његова велика страст, није могао да замисли живот изван родног града.

- Био сам у професионалном кампу, нудили су ми папире да останем у Немачкој и професионално боксујем, али сам одлучио да се вратим у Шабац који волим највише на свету. Имао сам породицу, оца, мајку, брата, девојку, пријатеље... Нисам могао тамо да останем да живим. Овде сам се родио и вероватно ћу умрети овде.

На питање да ли се каје, одговара да је било лепо живети у бившој Југославији, да је имао детињство и младост за пожелети. Људи су се више дружили, било је мирно, поштовао се ред. И нико није знао шта нас чека.

Фото: Приватна архива


Почео је да боксује у петнаестој години. Најпре је гледао тренинге кроз прозор сале БК Мачва који је тада био на Тркалишту. Онда се осмелио и ушао. Више није пожелео да изађе из ринга, заљубио се у бокс, који му је давао дисцилину и снагу да превазиђе животне изазове.

- Волео сам то модерно витешко надметање, где нема флаше, чаше и пиштоља, само рукавице и противник исте тежине. Био је то фер плеј.

Активно је боксовао петнаест година. Био је омладински првак Југославије. Освојио је омладинску Златну рукавицу. Био је у сениорској репрезентацији за Европско првенство ’80 године у Халеу. Након првог дела, напустио је припреме из личних разлога. Проглашен је за спортисту Подриња 77 године.

- Последњи меч сам имао у тридесетој. Да сам могао професионално да се бавим боксом код нас, свакако бих наставио каријеру, али тада су била друга времена.

НЕКИ ДРУГИ ЖИВОТ
„У Немачку сам први пут отишао када сам имао двадесет година. Стигао сам тамо као популаран боксер, међутим, отац је припремао да отвори радњу. Одлазио сам на свака три месеца, радио у обезбеђењу, лепо зарађивао, стекао пријатеље свих националности. Није се гледало ко је ко. Био је то неки други живот. Замало да останем, али нисам могао без родног Шапца.“


Неколико година пре тога, ‘84 године, његов отац је отворио обућарску радњу у Карађорђевој улици, која и данас ради. Једно време је, док није прекинуо са омиљеним спортом, напоредо боксовао и поправљао обућу, а онда се посветио обућарском занату.

- Научио сам занат од оца, после сам га и озваничио дипломом, свидео ми се и одлучио сам да наставим традицију. У то време нисмо само поправљали обућу, него смо је и правили, што је било креативно и занимљиво. Данас је све другачије, па и занат којим се бавим. Некада је човек могао лепо да живи од свог рада и да му остане са стране. Било је нормално да идемо на летовања и зимовања, у иностранство.



УЛИЦЕ БЕЗ ЉУДИ
„На кеју Сан Тропеа, где је било много луксузних јахти, видели смо једну на којој је вечерао сам крем Холивуда. И то је за нас у оно време био доживљај. Иначе, Сан Тропе је тада био обично рибарско место, много лепших је било на некадашњем нашем приморју... Хтео сам да видим и чувени казино Монте Карло. Отишли смо, пола сата путовали узбрдо да би се испоставило да не можемо да уђемо без одела и лептир машне Понудили су нам да се пресвучемо, али нам се није дало. Отишли смо, мало се провозали кроз град и видели улице без продавница и зграда, само виле са металним капијама, комбије како улазе и излазе, вероватно достављају храну, без људи... То је било ‘79 године.“


Волео је да путује. Најчешће је одлазио у Немачку и остајао по три месеца, обилазио земље из региона, а једном месечно са друштвом у Трст да купи фармерке и попије капућино. Неки си одлазили и сваког викенда.

- Одлазили смо на летовање у Дубровник, Херцег Нови, Умаг... Било нам је лепо и мирно, без предсрасуда и етничке обојености, дружили смо се сви.

Од деведесетих, живот је почео да се мења. Рат, распад Југославије, бомбардовање, све... Питали смо га шта се код њега променило.

- Видим шта се дешава и не свиђа ми се. Технолошки развој је донео многе, по мени, негативне појаве. То је изменило цео свет и не знам докле ће га довести. Нема више дружења као некада. Мање је и старих пријатеља. Многи су отишли у иностранство, неки и на онај свет, али има их. Кад год се видимо, као да је време стало.

НЕЗАБОРАВНИ САН ТРОПЕ
„Некада смо могли себи да приуштимо задовољство да одемо на летовање у Сан Тропе, Карл Монако, Ницу... Још увек памтим ту обалу и наше догодовштине... У центру Нице, видимо хотел у мермеру и људе окупљене око аутомобила ручне израде, који је припадао Стив Мек Квину. За нас је то био доживљај. Сан Тропе ми је био занимљив због Брижит Бардо која је тамо имала своју вилу. Хтели смо пошто-пото да је видимо, али нам обезбеђење није дозволило да уђемо у двориште. Безуспешно смо молили за аутограм. Угледали смо је на тренутак, кад је изашла напоље са псима. То ћу заувек памтити.“


Некада је обућарских радњи, занатских уопште, било много више. Криза је захватила све бранше. Каже да има посла, али да се, генерално, живи теже него раније. Сумња у бољу будућност.

- Почео је рат, а докле ће догурати, не знам. Можда је ово само загревање, можда смо на ивици већег, трећег светског рата. Скоро 80 година није било светског рата, време му је, чивијашки, али не без озбиљности говори Бајић.

На прави планове, за годину дана иде у пензију.

- Само да рата не буде. Ако се то догоди, више ништа неће бити као раније, ни сам рат. Немам намеру да бежим, побећи ионако не могу, седећу у неком градском локалу, или у мојој обућарској радњи, са неким другаром који буде имао храбрости, пијуцкаћемо ракијицу и уживати...

У међувремену, живот наставља да пише своје приче.
М. Ф.

Најновији број

11. април 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa