Инфо

1. март 2024.1. мар 2024.
Фото: приватна архива

Фото: приватна архива

Текст је објављен у штампаном издању Гласа Подриња. Сваког четвртка потражите на киосцима нови број.

Јелена Зидарић Зечевић: За клавиром живот пише најлепше ноте

Одрастање Јелене Зидарић Зечевић и три и по године старије сестре Милице Зидарић било је испуњено музиком и нотама, будући да је и мама Нада музички педагог.

Обе су доктори музичке уметности, једна другој су најбоље пријатељице, а и критичари. Мама је била ослонац за основно и средње образовање, а на факултету, будући да је она завршила теоретске предмете и солфеђо, а сестра и она изабрале клавир, међусобно су се саветовале.

Кратка биографија
Јелена Зидарић Зечевић (1995) почела је да свира клавир са пет година. Основно музичко образовање текло је паралелно са основном школом. Са 13 година уписала је први разред средње школе, а са 17 година Факултет музичке уметности у Београду, да би 2016. завршила мастер студије, када је и почела да ради у Музичкој школи у Шапцу. Године 2017. је уписала и 2018. завршила специјализацију на Факултету музичке уметности у Београду код професора Бранка Пенчића и паралелно са тим 2018. године уписала и уметничко усавршавање при Музичкој академији у Загребу код професора Рубена Далибалтајана, као и сестра Милица, која је докторирала на делима Сергеја Рахмањинова. За то време су свирале заједно камерну музику. После тога је у истој класи у Бреши и Италији уписала две различите специјализације. Почетком 2024. завршила је докторске студије у класи Бранка Пенчића. Пројекат је базирала на клавирским делима Фредерика Шопена. Чланица је Удружења музичких уметника. Сестра и она држе концерте и мастер класове. Скоро сваки концерт снима и у плану јој је да неке снимке које је припремила учини доступним на дигиталним платформама.


Најдражи заједнички наступи
-Не сећам се тачно момента кад сам рекла себи да желим да се бавим тиме, али због саме чињенице да је око мене била присутна та врста музике природно је било да се некако са тим сродим, поистоветим и да ми то дође као свакодневница. Чула сам, наравно и звуке других инструмената у Музичкој школи, али ме клавир највише привукао, јер једноставно може бити подлога за све остале инструменте, што је још једна од његових добрих особина- истиче Јелена.

Фото: Приватна архива


У основној и средњој школи била је више окренута такмичењима, а касније концертима. Први са сестром Милицом имала је тек на факултету. Свака има другачију уметничку личност, те је за њихов развој одлажење у иностранство важно, јер је поред наших уметника важно чути и из туђе перспективе, а такође и наступом оставити уметнички траг.

-Обе смо почеле да свирамо у истом периоду, са пет- шест година, али је она увек била неко на кога сам се угледала. Било ми је драго када смо коначно свирале заједно, али то се десило тек на факултету. Највише смо уживале у томе да свирамо заједно. Сада смо мало паузирале са тим, свирамо заједнички концерт, али свака посебне тачке. У Народном музеју Србије у Београду смо наступале крајем јануара. Други концерт је био у Музичкој школи Требиње 15. фебруара, а дан касније смо одржале мастер клас ученицима те школе- наводи она и додаје да ће исти концепт организовати и у априлу на Музичкој академији у Штипу.

У мају су на Фестивалу пијанизма у Сремској Митровици и имаће два засебна реситала 7. и 14. јуна у Легату Јосипа Славенског у Београду, где ће уврстити дела домаћих аутора. Наступи у бројним дворанама одвијају се упоредо са педагошким радом. У Музичкој школи „Михаило Вукдраговић“ је наставница клавира, док је Милица клавирски сарадник.

Фото: Приватна архива


Педагог и извођач
-Веома је велики изазов бити педагог и извођач у исто време, најпре, јер немам више онолико времена за себе колико сам имала раније, али пошто је прошло више од 20 година бављења овом облашћу, логично је да и нема свакодневног вежбања инструмента, већ се више ослањам на концепцију, на визију тога шта желим да остварим у свирању. Током докторских студија сам интензивно радила са децом и водила их на такмичења и морала сам да научим да своје време на јако паметан начин искористим. Деца, као што дају енергију, такође на неки начин и исцрпљују. Најлепши су моменти кад ме разумеју и ураде оно што од њих тражим и чак се и допуњујемо на часу. Највише се обрадујем кад на неком наступу чујем колико су они такође мали уметници- подвлачи Јелена.

Фото: Приватна архива


Наступи у различитим дворанама велики су изазов и за њу, а посебно је емотивно кад ђаци дођу да је подрже и слушају.

-Волела бих да се прошири репертоар и да деца која имају потенцијала схвате да не треба да се базирају само на један угао, а то су та такмичења и тренирање, да више уживају у музици. Поента је у концертима. Наравно да ћемо да усавршавамо интерпретацију, али, с друге стране, треба да постоји део програма који је за пијанистички развој, али и развој њих као уметника. Највеће ми ја задовољство када видим како они слушају, како су одушевљени када виде да сам сада обрнула улоге у смислу да мене виде да свирам и они буду поносни на мене, то буде лепо, емотивно. Волим педагогију, али не бих могла себе да замислим само у том светлу. Када се, као и ученици, излажете јавном наступу, боље ћете им то пренети него да само седите у учионици и причате- сматра.

Сећа се наступа у Великој дворани Коларчеве задужбине, у склопу концерата студената Факултета музичке уметности.

Фото: Приватна архива


Уметност, скромност, захвалност
-Свакако ми је то био најдражи и најлепши доживљај за свирање, јер је акустика фантастична. Велико је задовољство било наступати тамо, али ми је најдража музичка галерија при Задужбини Илије Коларца зато што тамо ми је управо био завршни докторски пројекат. Имајући у виду величину сале, интимнији је однос са публиком, него када је у питању огромна дворана. Више смо упућени једни на друге и можда се може за нијансу више осетити то дељење емоција које свирање треба да произведе код слушаоца. Занимљиво је кад свирам у музеју, или на изложби у галерији, где је музика и посредник за неку другу врсту уметности, када публика може мало слободније да се креће и посматра и слуша више врста уметности, као што је било у Народном музеју 21. јануара где је атријум и на концерету у галерији Руског дома 2017, где је била изложба поводом књиге „Мајстор и Маргарита“, а изводили су се руски аутори- истиче она.

У животу јој је, наглашава, најважнија скромност и захвалност.

-Најважније је да човек остане скроман колико год се трудио да учи и да научи, да до исцрпних детаља иде у проучавање било чега што ради, да увек будемо захвални што смо добили тај пут на коме смо, да будемо захвални људима који су то препознали, који су нас подучавали и да нема краја у смислу да још има толико тога што може да се усавршава у области коју сте одабрали, педагогији такође. Радим седам година, али сматрам да ми треба још искуства у томе и свакако сам увек за то да се посаветујем са старијим колегама и колегиницама. Врло је важно да будемо будни, да примимо и друге информације, да чујемо другога, останемо скромни и да увек тражимо више. Када постане тешко, када не добијамо резултате које смо можда очекивали у неком тренутку, или немамо времена нешто да постигнемо како бисмо можда хтели, баш тада треба себе подсетити на циљ, а мој је да се бавим овим. Не бих могла себе да дефинишем као особу каква јесам да не постоји клавир у мом животу- закључује.
Д.Димитријевић

Најновији број

11. април 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa