Tekst je objavljen u štampanom izdanju Glasa Podrinja. Svakog četvrtka potražite na kioscima novi broj.
Jelena Zidarić Zečević: Za klavirom život piše najlepše note
Odrastanje Jelene Zidarić Zečević i tri i po godine starije sestre Milice Zidarić bilo je ispunjeno muzikom i notama, budući da je i mama Nada muzički pedagog.
Obe su doktori muzičke umetnosti, jedna drugoj su najbolje prijateljice, a i kritičari. Mama je bila oslonac za osnovno i srednje obrazovanje, a na fakultetu, budući da je ona završila teoretske predmete i solfeđo, a sestra i ona izabrale klavir, međusobno su se savetovale.
Kratka biografija Jelena Zidarić Zečević (1995) počela je da svira klavir sa pet godina. Osnovno muzičko obrazovanje teklo je paralelno sa osnovnom školom. Sa 13 godina upisala je prvi razred srednje škole, a sa 17 godina Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, da bi 2016. završila master studije, kada je i počela da radi u Muzičkoj školi u Šapcu. Godine 2017. je upisala i 2018. završila specijalizaciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu kod profesora Branka Penčića i paralelno sa tim 2018. godine upisala i umetničko usavršavanje pri Muzičkoj akademiji u Zagrebu kod profesora Rubena Dalibaltajana, kao i sestra Milica, koja je doktorirala na delima Sergeja Rahmanjinova. Za to vreme su svirale zajedno kamernu muziku. Posle toga je u istoj klasi u Breši i Italiji upisala dve različite specijalizacije. Početkom 2024. završila je doktorske studije u klasi Branka Penčića. Projekat je bazirala na klavirskim delima Frederika Šopena. Članica je Udruženja muzičkih umetnika. Sestra i ona drže koncerte i master klasove. Skoro svaki koncert snima i u planu joj je da neke snimke koje je pripremila učini dostupnim na digitalnim platformama.
Najdraži zajednički nastupi -Ne sećam se tačno momenta kad sam rekla sebi da želim da se bavim time, ali zbog same činjenice da je oko mene bila prisutna ta vrsta muzike prirodno je bilo da se nekako sa tim srodim, poistovetim i da mi to dođe kao svakodnevnica. Čula sam, naravno i zvuke drugih instrumenata u Muzičkoj školi, ali me klavir najviše privukao, jer jednostavno može biti podloga za sve ostale instrumente, što je još jedna od njegovih dobrih osobina- ističe Jelena.
Foto: Privatna arhiva
U osnovnoj i srednjoj školi bila je više okrenuta takmičenjima, a kasnije koncertima. Prvi sa sestrom Milicom imala je tek na fakultetu. Svaka ima drugačiju umetničku ličnost, te je za njihov razvoj odlaženje u inostranstvo važno, jer je pored naših umetnika važno čuti i iz tuđe perspektive, a takođe i nastupom ostaviti umetnički trag.
-Obe smo počele da sviramo u istom periodu, sa pet- šest godina, ali je ona uvek bila neko na koga sam se ugledala. Bilo mi je drago kada smo konačno svirale zajedno, ali to se desilo tek na fakultetu. Najviše smo uživale u tome da sviramo zajedno. Sada smo malo pauzirale sa tim, sviramo zajednički koncert, ali svaka posebne tačke. U Narodnom muzeju Srbije u Beogradu smo nastupale krajem januara. Drugi koncert je bio u Muzičkoj školi Trebinje 15. februara, a dan kasnije smo održale master klas učenicima te škole- navodi ona i dodaje da će isti koncept organizovati i u aprilu na Muzičkoj akademiji u Štipu.
U maju su na Festivalu pijanizma u Sremskoj Mitrovici i imaće dva zasebna resitala 7. i 14. juna u Legatu Josipa Slavenskog u Beogradu, gde će uvrstiti dela domaćih autora. Nastupi u brojnim dvoranama odvijaju se uporedo sa pedagoškim radom. U Muzičkoj školi „Mihailo Vukdragović“ je nastavnica klavira, dok je Milica klavirski saradnik.
Foto: Privatna arhiva
Pedagog i izvođač -Veoma je veliki izazov biti pedagog i izvođač u isto vreme, najpre, jer nemam više onoliko vremena za sebe koliko sam imala ranije, ali pošto je prošlo više od 20 godina bavljenja ovom oblašću, logično je da i nema svakodnevnog vežbanja instrumenta, već se više oslanjam na koncepciju, na viziju toga šta želim da ostvarim u sviranju. Tokom doktorskih studija sam intenzivno radila sa decom i vodila ih na takmičenja i morala sam da naučim da svoje vreme na jako pametan način iskoristim. Deca, kao što daju energiju, takođe na neki način i iscrpljuju. Najlepši su momenti kad me razumeju i urade ono što od njih tražim i čak se i dopunjujemo na času. Najviše se obradujem kad na nekom nastupu čujem koliko su oni takođe mali umetnici- podvlači Jelena.
Foto: Privatna arhiva
Nastupi u različitim dvoranama veliki su izazov i za nju, a posebno je emotivno kad đaci dođu da je podrže i slušaju.
-Volela bih da se proširi repertoar i da deca koja imaju potencijala shvate da ne treba da se baziraju samo na jedan ugao, a to su ta takmičenja i treniranje, da više uživaju u muzici. Poenta je u koncertima. Naravno da ćemo da usavršavamo interpretaciju, ali, s druge strane, treba da postoji deo programa koji je za pijanistički razvoj, ali i razvoj njih kao umetnika. Najveće mi ja zadovoljstvo kada vidim kako oni slušaju, kako su oduševljeni kada vide da sam sada obrnula uloge u smislu da mene vide da sviram i oni budu ponosni na mene, to bude lepo, emotivno. Volim pedagogiju, ali ne bih mogla sebe da zamislim samo u tom svetlu. Kada se, kao i učenici, izlažete javnom nastupu, bolje ćete im to preneti nego da samo sedite u učionici i pričate- smatra.
Seća se nastupa u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, u sklopu koncerata studenata Fakulteta muzičke umetnosti.
Foto: Privatna arhiva
Umetnost, skromnost, zahvalnost -Svakako mi je to bio najdraži i najlepši doživljaj za sviranje, jer je akustika fantastična. Veliko je zadovoljstvo bilo nastupati tamo, ali mi je najdraža muzička galerija pri Zadužbini Ilije Kolarca zato što tamo mi je upravo bio završni doktorski projekat. Imajući u vidu veličinu sale, intimniji je odnos sa publikom, nego kada je u pitanju ogromna dvorana. Više smo upućeni jedni na druge i možda se može za nijansu više osetiti to deljenje emocija koje sviranje treba da proizvede kod slušaoca. Zanimljivo je kad sviram u muzeju, ili na izložbi u galeriji, gde je muzika i posrednik za neku drugu vrstu umetnosti, kada publika može malo slobodnije da se kreće i posmatra i sluša više vrsta umetnosti, kao što je bilo u Narodnom muzeju 21. januara gde je atrijum i na konceretu u galeriji Ruskog doma 2017, gde je bila izložba povodom knjige „Majstor i Margarita“, a izvodili su se ruski autori- ističe ona.
U životu joj je, naglašava, najvažnija skromnost i zahvalnost.
-Najvažnije je da čovek ostane skroman koliko god se trudio da uči i da nauči, da do iscrpnih detalja ide u proučavanje bilo čega što radi, da uvek budemo zahvalni što smo dobili taj put na kome smo, da budemo zahvalni ljudima koji su to prepoznali, koji su nas podučavali i da nema kraja u smislu da još ima toliko toga što može da se usavršava u oblasti koju ste odabrali, pedagogiji takođe. Radim sedam godina, ali smatram da mi treba još iskustva u tome i svakako sam uvek za to da se posavetujem sa starijim kolegama i koleginicama. Vrlo je važno da budemo budni, da primimo i druge informacije, da čujemo drugoga, ostanemo skromni i da uvek tražimo više. Kada postane teško, kada ne dobijamo rezultate koje smo možda očekivali u nekom trenutku, ili nemamo vremena nešto da postignemo kako bismo možda hteli, baš tada treba sebe podsetiti na cilj, a moj je da se bavim ovim. Ne bih mogla sebe da definišem kao osobu kakva jesam da ne postoji klavir u mom životu- zaključuje.
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
