Све може да се научи, осим да будеш човек

Сликар никад не прича о причи коју исприча кроз слике, па тако ни он, каже. Цео живот слика Србију из угла малог човека, посебну пажњу поклањајући свакодневним, малим стварима

Сликар никад не прича о причи коју исприча кроз дела, каже, па тако ни он. Драган Мартиновић Мартин цео живот слика Србију из угла малог човека, посебну пажњу поклањајући свакодневним, малим стварима. Одрастао је на даскама које живот значе захваљујући оцу Миливоју Мартиновићу Мартину, позоришном редитељу и уметнику, од кога је наследио сликарски таленат.

Тако је oн своју љубав пренео на сина, који је, опет, растао у атељеу и пошао његовим стопама, јер између сликарства и свега осталог избор је за њега био јасан. Бежао је Драган из Шабачке гимназије, не у кафану, него у галерију музеја, те га је тадашњи директор те установе културе Радован Миразовић писмом и молбом једном спасио избацивања, али наредне године није успело. Уметнички и младалачки бунт га је натерао да приреди прву самосталну изложбу са свега 17 година. Била је упечатљива, јер му је недавно Михаило Глигорић Глиша, кад га је срео, рекао да памти тачан распоред слика на тој поставци.

Најпосећенија изложба у историји града
Не води евиденцију, али верује да је до сада урадио око 2.000 слика. Излагао је 200 пута самостално, као и на више од 400 групних изложби. Вукова годишња, „Мина Караџић“, „Петар Лубарда“, неке су од награда у биографији сликара исписаној бројним колонијама, поставкама на свим континентима и вишедеценијским педагошким радом.

-Цео живот сликам заправо Србију из овог или оног угла, и то малог човека и свакодневне ствари, па сам имао, рецимо, циклус свих црквених празника који се празнују и имају свој неки ритуал и садржај, деведесетих година сам јако пуно слика урадио на ту тему. Мене првенствено занима моћ материјализације и мајсторство у сликарству и цео живот трагам за процесом који је био заборављен. На сву срећу, није заборављен, нашао сам пут до процеса старих мајстора. Нисам једини, пошто сад видим на другим крајевима света људи раде тим поступком- објашњава Драган Мартиновић.

Шабац, син и кум
Волим да дођем у Шабац, на Чивијаду, Карневал, да прошетам Старим градом. Прво, у колективу позоришта сам провео две године, са кумом Иваном Томашевићем Жућом се прилично често видим и чујем, долазим на његове премијере. Живео сам две године у Стојана Новаковића 94 као подстанар, сваки пут кад дођем у Шабац провозам се поред те куће и прођем поред породилишта у Шабачкој болници где сам први пут видео са прозора мога сина. Имам и школских другова и та моја веза са Шапцем остаће доживотно. Син је професор на Академији класичног сликарства коју сам својевремено основао. Силно је желео да заврши сликарство и успео. Међутим, мало излаже, то је моја једина брига у односу на њега. Друге бриге немам, људина је, човек, што је мени много важно. Јер, данас све може да се научи, али да се буде човек, то се тешко научи на факултету.

Следеће године у јесен обележиће пола века од прве самосталне изложбе, а ове, поставку у Музеју Срема са више од 60 слика, прати велико интересовање посетилаца. Посета је, истиче, одлична, а била је и Соња Петровић Јагић из шабачког Културног центра, те су договорили изложбу у Шапцу за децембар ове године.

-Пре шест година у галерији „Лазар Возаревић“ на Видовдан отворена је изложба „Востани Сербие“ посвећена стогодишњици Првог светског рата, за коју сам касније добио Вукову награду. Било је 15 слика у пет циклуса, најпосећенија изложба икад у Митровици. Трајала је три и по месеца и имала више од 12 хиљада посетилаца са различитих страна, што је невероватно за један мали град. То је на мене оставило јак утисак, после сам добио Видовданску златну медаљу за допринос култури и уметности и онда сам одлучио, пошто иначе имам однос према значајним датумима за српски народ, да ћу да направим изложбу поводом Видовдана- наводи Мартин.

Спомен- кућа посвећена оцу
Дела су му заступљена у музејским и приватним колекцијама широм планете. Излагао је на свим континентима, сем у Аустралији. Узор за однос према уметности био му је учитељ Милић од Мачве, пријатељ његовог оца од ране младости.

-Мој отац је био позоришни редитељ у Богатићу, основао аматерско позориште са 16 година и бавио се сликарством из хобија. Сачувао сам само пет његових слика. Сад сам у договору са Општином Богатић и срећан сам што имају разумевања да кренемо у тај процес, да поклоним део своје куће и да се направи спомен- кућа посвећена Миливоју Мартиновићу. У том истом дворишту треба да се сагради галерија, пошто у Богатићу имам озбиљну колекцију од више од 250 слика које су настале на Ликовној колонији Совљак коју је започео мој отац. Умро је млад, изненада, са 47 година. Онда је Центар за културу то наставио, па је то замрло три- четири године. Године 2000. сам са мојим нажалост покојним кумом Драганом Ђаковићем, сликаром, Бранком Станковићем, историчаром, који је био једно време директор музеја у Шапцу и Ненадом Станковићем, синовцем Милића од Мачве, оживео ту колонију са пет студената завршних година ликовних академија и то је било фантастично дружење- прича, додајући да су мештани Совљака то посебно подржали, а у неким од тих разговора изнедрила се идеја да се направи црква брвнара која је сад на истом плацу на коме је и Етно парк Совљак и посебно лепо изгледа, онако, у складу са временом.

Ангажовање у Мачви никад није престало, па подсећа и на две колоније у Салашу Црнобарском.

Бог не даје таленте људима, тако, лопатом
-Пошто ми се десила та трагедија са очевом смрћу на крају треће године, решио сам да прекратим нешто што ме чека као обавеза и отишао у војску. Мој професор Зоран Петровић, велики сликар, вајар и највећи књижевник, је за то време поднео захтев Ликовној академији да ми се одобри упис са треће на пету годину, с тим што остајем у обавези да положим теоријске испите, па сам током треће године савладао програм четврте и уместо пет, студирао четири године. Магистарске нисам имао намеру да уписујем, али ме професор по обиласку академије ухватио за уво, одвео у деканат и тако сам уписао студије, истовремено радио у Шабачком позоришту као сценограф. Тамо сам имао атеље, сликао вредно и успео да ‘84 године магистрирам- сећа се.

Непосредно по завршетку академије имао је срећу да буде изабран да излаже са перспективним уметницима, а онда су уследили позиви за самосталне изложбе. Прва је била у Народном музеју у Лесковцу, а затим се нижу оне у Њујорку, Паризу, Хонгконгу, Атини, Бечу, Уједињеним нацијама, свуда по Србији и бившој Југославији.

Неколико пута су му украдене слике и сваки пут му сплетом околности враћене. Прву слику је продао Шапчанину Захарију Трнавчевићу за 100 марака, кад је био шести разред основне, када је он снимао емисију у Богатићу о пољопривредницима. Сад је та слика у оптицају на тржишту по цени од 10 хиљада евра. Чак седам својих слика је откупио, а једну је платио 70 пута више него што је продао. Огромна продукција је последица огромног рада, сваког дана, сем недељом, слика девет до десет сати.

-Имам одговорност пред Богом. Бог не даје таленте људима, тако, лопатом. Јако мало људи у било којој области има да су добили таленат, огроман број ствари људи постигну енормним радом. Међутим, оном ко поштује таленат који је добио је много лакше да дође до резултата и он мора да ради. Ако не ради, готово, таленат се суши као биљка која се не залива. Поштујем божју вољу да ми да таленат и једини начин за то је да свакодневно радим до краја живота. Имам баш монашки однос према томе. И ништа ми не фали. Најлепше од свега је сести за штафелај и сликати. Имам 67 година, пре шест година сам имао инфаркт, хвала Богу, сачувао ме неки анђео и имам намеру да радим и даље пуном паром. Сад већ полако размишљам шта ћу за три- четири године, поново, за неки Видовдан. Уметници никад не иду у пензију- закључује Мартиновић.

Д.Димитријевић